Јесмо у кризи, али не као некад

С обзиром на руску анексију Крима, наметање америчких и европских санкција и потенцијал за даљу ескалацију у Украјини, сведоци смо најважнијих геополитичких догађаја од 11. септембра. Догађаји у Украјини означавају преломну тачку. Односи између Вашингтона и Москве већ су били затегнути. Са Русијом која је суспендована из Г8 и са још и више очекиваних санкција, ти односи су сада сасвим прекинути. Различите форме конфликта на релацији Исток–Запад су неминовне, са импликацијама везаним за сигурност Европе, стабилност Русије, будућност ЕУ и НАТО и глобална енергетска тржишта.

Али, иако тензије остају, а вероватно ће се и погоршати, ово није нови хладни рат нити ће то постати. Постоји неколико разлога због чега је то тако.

Прво, Русија нема ни моћне пријатеље ни моћ да их добије. Када је Генерална скупштина УН гласала о легитимитету руске анексије Крима, само је десет земаља било на страни Русије. Подршка је дошла од суседа које је Русија могла да примора на то (Јерменија и Белорусија) и „отпадничких” земаља без међународног утицаја (Куба, Северна Кореја, Судан, Сирија и Зимбабве). Ако знамо да су још само Латиноамериканци они који традиционално симпатишу Русију (Венецуела, Боливија и Никарагва), јасно је да Русији недостаје идеолошка привлачност СССР: њени савезници су на истој страни пре због свог гађења према укорењеном глобалном поретку него због неког алтернативног принципа организовања који би Русија могла да понуди.

Осим тога, руски БДП прошле године је порастао за само 1,3 одсто и све већа зависност од извоза природних ресурса гарантује да се раст неће повећати без слабо вероватног скока цена енергената. Прошле године гас и нафта чинили су око половине прихода руске владе. Што је још горе, руску економију контролише мала елита зависна од Путинових услуга. Више од трећине укупног руског богатства у рукама је 110 најбогатијих људи у земљи.

Упркос нуклеарном оружју које је предмет истих правила о међусобно гарантованом уништењу између америчког и совјетског оружја, Русији недостаје војна способност СССР. Данас САД троше осам пута више него што Русија може да издвоји за своју војску. Русија може да показује мишиће својим суседима, али не може да демонстрира моћ на хладноратовски начин.

Ипак, највеће ограничење за Русију је то што Кина није вољна да постане њен поуздан антизападни савезник. Пекинг нема шта да добије од тога што би изабрао страну у овом конфликту. Иако се свакако нада да купује више руских енергената, Кина не проналази подстицај да за руску корист од својих највећих трговинских партнера (ЕУ и САД) направи непријатеље. У ствари, Кина је највећи (можда једини) победник кризе у Украјини. Док Европа троши новац да смањи своју зависност од руске енергије, Кинези знају да могу да се цењкају и задрже прагматичне односе са свим странама. Кина је на добитку и од појачаног фокуса САД на источну Европу уместо на источну Азију. Кина ће бити опрезна са руским покушајем да изазове сецесиону кризу у Украјини, јер се противи сваком преседану који би могао да проузрокује сличне захтеве за аутономијом у немирним кинеским провинцијама попут Тибета.

Ускраћена за хладни рат, Русија може да проба да заустави западне спољнополитичке планове. Русија може да охрабри владу Башара ел Асада у Сирији да игнорише западне захтеве да уништи или преда хемијско оружје. Може да обезбеди Асаду већу финансијску или војну подршку. Ипак, Асад је већ добио подршку да преживи сиријски грађански рат. Русија може и да поквари преговоре са Ираном у вези његовог нуклеарног програма. Али неће бити лако за Москву да убеди Техеран да се повуче из договора који Иран жели као начин да обнови домаћу економију. Укратко, Русија остаје регионална сила, мада председник Обама не олакшава ситуацију када то јавно и истакне.

Ово није хладни рат, али није ни добра вест. Конфликт између запада и совјета наметнуо је један међународни поредак који је глобалну политику учинио релативно предвидивом. У свету који је претрпео највећу америчку финансијску кризу у последњих 70 година, егзистенцијалну кризу у еврозони, немире широм северне Африке и Блиског истока, све веће незадовољство јавности у земљама у развоју, а сада и опасну мртву тачку због Украјине, у том свету мало предвидљивости би добродошло.

Аутор је професор на Универзитету Њујорк

Ијан Бремер

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Не зна се шта је горе: хладни рат или врући мир.

• Запад нас гура на Русију. Нема потребе, ми сами хрлимо у братски загрљај.

• Умиљато јагње две овце сиса. Али, ми смо јагње на ражњу.

• У биполарном свету, ми смо само пингвини.

• И ми волимо Америку. Што се мора, није тешко.

• Два тима развлаче конопац преко Украјине. Победиће онај са јачом петљом.

• Први пут имамо неке користи од наше традиционалне неодлучности.

• Ово је каубојски филм с Козацима уместо Индијанаца.

• Ако су ти Немци пријатељи, онда ти Руси могу бити непријатељи.

• Хрватска продаје Голи оток, да НАТО смести све оне који воле Русе.

• Два овна су на брвну. Да би цео свет био у тору.

Драгутин Минић