Буш све усамљенији

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 4. септембра – У Вашингтону је данас почела важна смена: уместо туриста поново га запоседају званичници. Нерадом за јучерашњи овдашњи Празник рада, окончан је распуст многих функционера који сада показују спремност да нову радну сезону испуне жестоким политичким мечевима, где би разврставања на добитнике и губитнике – у домаћим и у међународним размерама – могла бити драматична као на текућем тениском "Ју-Ес опену".

Може се догодити, при том, и досад незабележено – сугеришу поједини хроничари. Међу њима је калифорнијски професор Даглас Борер, који данас у "Кришчен сајенс монитору" указује на везу између локалног хомосексуалног скандала и застрањивања вашингтонске глобалне активности, сугеришући да се у оба та међусобно различита случаја испољила непоузданост исказа носилаца главних улога.

Укратко, аутор тврди да је првобитним негирањем да се препоручивао за полни однос једном мушкарцу у аеродромском тоалету дугогодишњи републикански сенатор Лари Крејг начинио грешку сличну оној коју је  администрација направила у спољној политици. Наиме, поменути је важио за једног од најистрајнијих јавних противника хомосексуализма, а ухваћен је у приватном практиковању истог, док је Вашингтон уверавао да ће војним интервенцијама у Авганистану и Ираку допринети ширењу демократије, да би се испоставило да је успоставио ланац стратешког кошмара, подсећа Борер, уз напомену да је стварност била супротна реторикама и сенатора и администрације. Па, уз остало, позива овдашње лидере да се придржавају гесла "Кажи шта намераваш и уради то што си рекао", а не да "у спољној политици заговарају демократију само да би спречили  резултате који не одговарају Америци".

У низању недоследности, власти САД су себе довеле до неугодности да им спољна политика зависи од непоузданих спољних партнера, додаје коментатор "Њујорк тајмса". Низ примера почиње са пакистанским председником Первезом Мушарафом који важи за "главног регионалног савезника САД", док у забитима његове државе јачају амерички непријатељи као што је Ал Каида.

Следе: ирачки премијер Нури ал Малики који не постиже компромис између својих шиита и бунтовних сунита док се разбуктава грађански рат, затим "палестински лидер Махмуд Абас који није успео ни изборно да надвлада Хамас, нити да сузбије корупцију у сопственим редовима, па авганистански председник Хамид Карзаи чију власт уздрмавају оживљени талибани"…

Упоредо с посртањима на глобалном курсу, осипа се и тим шефа Беле куће. Док се у главном спољном вишебоју ослања на несигурне саиграче, Џорџ Буш на домаћем терену остаје без низа низа кључних играча, констатују посматрачи.

Дугу листу оставки на места у водећој екипи недавно су му продужили – главни саветник Карл Роув и министар правосуђа Алберто Гонсалес. Из првог тима, с којим је стартовао у јануару 2001. године, Бушу се остали само још потпредседник Ричард Чејни и актуелни шеф дипломатије Кондолиза Рајс.

Буш је усамљенији више него ико од његових претходника, сматрају познаваоци. Једностраност коју је примењивао, не само у Ираку, враћа му се као бумеранг. Нема потребну дозу унутрашње или спољне подршке ни за један стратешки потез – од имиграционих и социјалних изазова до низа спољних проблема, међу којима је и "косовско питање" које се овде сматрало "најлакше решивим", а где тек предстоје суштински преговори и "нивелисање" односа с растућим утицајем Русије у светским, посебно енергетским, пословима…