Buš sve usamljeniji

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 4. septembra – U Vašingtonu je danas počela važna smena: umesto turista ponovo ga zaposedaju zvaničnici. Neradom za jučerašnji ovdašnji Praznik rada, okončan je raspust mnogih funkcionera koji sada pokazuju spremnost da novu radnu sezonu ispune žestokim političkim mečevima, gde bi razvrstavanja na dobitnike i gubitnike – u domaćim i u međunarodnim razmerama – mogla biti dramatična kao na tekućem teniskom "Ju-Es openu".

Može se dogoditi, pri tom, i dosad nezabeleženo – sugerišu pojedini hroničari. Među njima je kalifornijski profesor Daglas Borer, koji danas u "Kriščen sajens monitoru" ukazuje na vezu između lokalnog homoseksualnog skandala i zastranjivanja vašingtonske globalne aktivnosti, sugerišući da se u oba ta međusobno različita slučaja ispoljila nepouzdanost iskaza nosilaca glavnih uloga.

Ukratko, autor tvrdi da je prvobitnim negiranjem da se preporučivao za polni odnos jednom muškarcu u aerodromskom toaletu dugogodišnji republikanski senator Lari Krejg načinio grešku sličnu onoj koju je  administracija napravila u spoljnoj politici. Naime, pomenuti je važio za jednog od najistrajnijih javnih protivnika homoseksualizma, a uhvaćen je u privatnom praktikovanju istog, dok je Vašington uveravao da će vojnim intervencijama u Avganistanu i Iraku doprineti širenju demokratije, da bi se ispostavilo da je uspostavio lanac strateškog košmara, podseća Borer, uz napomenu da je stvarnost bila suprotna retorikama i senatora i administracije. Pa, uz ostalo, poziva ovdašnje lidere da se pridržavaju gesla "Kaži šta nameravaš i uradi to što si rekao", a ne da "u spoljnoj politici zagovaraju demokratiju samo da bi sprečili  rezultate koji ne odgovaraju Americi".

U nizanju nedoslednosti, vlasti SAD su sebe dovele do neugodnosti da im spoljna politika zavisi od nepouzdanih spoljnih partnera, dodaje komentator "Njujork tajmsa". Niz primera počinje sa pakistanskim predsednikom Pervezom Mušarafom koji važi za "glavnog regionalnog saveznika SAD", dok u zabitima njegove države jačaju američki neprijatelji kao što je Al Kaida.

Slede: irački premijer Nuri al Maliki koji ne postiže kompromis između svojih šiita i buntovnih sunita dok se razbuktava građanski rat, zatim "palestinski lider Mahmud Abas koji nije uspeo ni izborno da nadvlada Hamas, niti da suzbije korupciju u sopstvenim redovima, pa avganistanski predsednik Hamid Karzai čiju vlast uzdrmavaju oživljeni talibani"…

Uporedo s posrtanjima na globalnom kursu, osipa se i tim šefa Bele kuće. Dok se u glavnom spoljnom višeboju oslanja na nesigurne saigrače, Džordž Buš na domaćem terenu ostaje bez niza niza ključnih igrača, konstatuju posmatrači.

Dugu listu ostavki na mesta u vodećoj ekipi nedavno su mu produžili – glavni savetnik Karl Rouv i ministar pravosuđa Alberto Gonsales. Iz prvog tima, s kojim je startovao u januaru 2001. godine, Bušu se ostali samo još potpredsednik Ričard Čejni i aktuelni šef diplomatije Kondoliza Rajs.

Buš je usamljeniji više nego iko od njegovih prethodnika, smatraju poznavaoci. Jednostranost koju je primenjivao, ne samo u Iraku, vraća mu se kao bumerang. Nema potrebnu dozu unutrašnje ili spoljne podrške ni za jedan strateški potez – od imigracionih i socijalnih izazova do niza spoljnih problema, među kojima je i "kosovsko pitanje" koje se ovde smatralo "najlakše rešivim", a gde tek predstoje suštinski pregovori i "nivelisanje" odnosa s rastućim uticajem Rusije u svetskim, posebno energetskim, poslovima…