Тотална анестезија

Чекају нас тешки дани, са много одрицања. Реформе ће бити болне, погодиће све способне да осете бол. Тако нас власт, углавном кроз изјаве премијера, припрема за оно што долази.

Али, шта нам то долази? То нежељено што ишчекујемо већ деценијама, а мора да се догоди како би нам било боље, овде напросто није могуће дефинисати. Из неколико разлога који су део нашег живота, који је и без нових ограничења болан сам по себи.

Није ово први а ни последњи покушај да се реформише српско друштво, при чему је друштво предмет опита, а држава, тачније њена олигархија, извођач радова. Наш премијер је на своја плећа натоварио све што може понети, али и много више од тога. Његове идеје би могле да буду добре у амбијенту који подразумева ваљану могућност најбољих решења, методологију и прецизност резова, стабилан социјални програм и праведну расподелу бола.

Од идеја које постоје, у тежишном оптицају су две: агресивно инвестирање и запошљавање. Пуњење бушне и празне државне касе сечом скромних примања. Да би имала стручну подршку за своје планове, влада (премијер) довела је наводну звезду Јеjла, Лазара Крстића, али се показало да је његова изузетност у тешком спору са српском имовинском логиком. Позвани су саветници, пре свих Гузенбауер и Строс-Кан, али су и они брзо нестали.

Мисли се да је Лазар Крстић, у свом скраћеном јуниорском министарском мандату, ипак урадио важну ствар, тражећи драконску сечу плата и пензија. То је свакако био неизбежан спин како би се социјални организам припремио за нешто блажи удар. Нови министар финансија, Вујовић, охрабрио нас је уверавањем да пензије неће пасти „ни цента“ испод десет процената. Само десет дана после те утешне изјаве, фискални савет је надмашио Лазу и предлагао рез за четвртину. Двадесет и пет одсто плата и пензија! Иначе ништа. Џаба посао.

У међувремену, обавезно осигурање возила је безобразно и без разлога повећано, уз упадљиво ћутање иначе говорљиве гувернерке Јоргованке Табаковић. Извршен је и јак порески удар на власнике „стамбених јединица“, али не и на богаташки слој. То су углавном копаонички партнери свих влада, који за порезе дугују милијарде динара. Нема механизама да се то наплати. Кад богаташи одлуче да то сами учине, уделиће држави колико им се хоће.

И поред неких демагошких мера јавног показивања скромности врха власти, наша држава је екстремно скупа, са огромним партитократским слојем који не испушта погодности настале из припадања владајућим партијама.

Синдикати, чији су лидери ужирени на државним јаслама, немоћни су да бране било чије интересе. Протести против решења у Закону о раду претворени су у пародију синдикалног отпора, неку врсту бенигне процесије, без било каквог одјека.

Пензионерске организације, уколико уопште постоје, немају шта да кажу у вези с најављеним реформским мерама. После одласка Јована Кркобабића, нико не говори у њихово име.

Сви којих се то тиче, а тиче се свих осим плутократске мањине, увукли су главу у рамена и чекају септембар. Који тек што није почео. Тада ће власт објавити колико им скида, али не и на који рок. Као што рече Гарсија Маркес: „Бојим се да би тама могла да буде бесконачна.“

Србија је добила сасвим особени социјални амбијент у коме се сва одузимања, без доброг образложења за чије бабе здравље се то ради, дочекују као божји суд. Из те нарави, из кроткости коју су произвели вишегодишња криза, системско пропадање и сиромаштво, настала је и летаргична социјална резистенција, спокој пред свим и свачим.

Социјални отпор држави и носиоцима сваког монопола индикатор је здравог демократског друштва, које увек има на шта да укаже олигархији на власти, ма каква она била. Тако се догађа да је таблоидни живот са естрадном политиком, насиљем и битно поремећеним системом вредности, важнији од стварног живота, од опстанка, перспективе и наде. Па се тако, уз јагњећу нарав, пристаје на све што се одлучује на штету грађана, како би им једнога дана, у далекој будућности, било далеко боље.

Тешко је у томе видети добар план, осим сече за краткорочни опстанак, као што није лако у аналогији, на пример са Грчком, видети добре примере. Тамо ојађивање пензионера није дало никакве резултате.

Али, ми нисмо Грчка, нама су потребна аутентична решења, која ће спасти државу од банкрота, а грађане од пропасти. То је решење које је противречно у самоме себи, па треба бити мудар у избегавању најгорег: да држава буде спасена, а грађани пропадну.

Тај исход је могућ, али није могућа бесконачна социјална анестезија. Пацијент се буди из ње, или нестаје.