Посланичке аутобиографије о другима

Шта се догађа у српском парламенту грађани углавном сазнају из медија, а много тога што новинари пренесу, нарочито незванична сазнања о "закулисним" збивањима – трговинама и нагодбама, може добро да изнервира посланике. Готово да није било "незваничне приче", коју посланици, сложно, нису окарактерисали као потпуно неосновану. Приче о "скривеним радњама" у парламенту појављују се, међутим, и у "посланичким књигама", али, како кажу и посланици – колеге аутора, ни у тим делима ниједна од афера које су потресале "високи дом" није расветљена, "зато што су то субјективна виђења припадника једне политичке опције".

Од поновног увођења вишестраначја, скоро сваки скупштински сазив описан је у књизи неког посланика. Прву књигу о првом вишестраначком сазиву написао је тадашњи посланик СПС-а Живорад Игић. Он је, практично, направио књигу-документ о посланицима, који су, једини до сада, изабрани по већинском систему, дакле грађани су гласали за конкретне људе, а не за страначке листе. У овој књизи се могу наћи имена свих 250 посланика и сви њихови биографски подаци. Игић се није бавио коментарисањем збивања у парламенту. Желео је, како је причао, просто да остави документ о томе кога је "Србија изабрала да је представља". Књигу је написао и сатиричар Петар Лазић, посланик тадашње Нове демократије, који је, како је говорио, и прихватио мандат како би могао да "види ствари изнутра и да их, на свој начин, опише."

Миодраг Јаћимовић, бивши посланик ДСС-а из првог постпетооктобарског скупштинског сазива, објавио је помало специфично штиво – шта су све људи од њега као посланика тражили и шта је он коме учинио, а било је ту и запошљавања и решавања стамбених проблема.

Најпознатија дела о парламенту објавио је Томислав Панајотовић, бивши посланик ДС-а, који је, у две књиге, описао сазиве у којима је био – једном опозиција, а други пут део владајуће коалиције  Панајотовићеве књиге су аналитичар Владимир Гоати и бивши посланик Шандор Пал описали као "документ који суптилно, луцидно и вишеслојно одсликава Скупштину Србије".

Последњу (за сада) књигу о парламенту са интригантним насловом "Паре из посланичке клупе" написао је Средоје Михајлов, бивши посланик Г17 плус. Михајлов, који је био посланик неколико различитих странака у више сазива парламента, у својој књизи даје, практично, преглед свих тих сазива, бирајући интересантније догађаје, а описао је свој пут од опозиције до власти и међустраначке односе на том путу.

Већина посланика прочитала је, или бар, како кажу, прелистала ове књиге и кажу да у њима има много тога што је, мање-више, верно пренето, али...

Гордана Чомић (ДС) каже да јој као "учесници и сведокињи догађања, која су описана у књигама, оне не изгледају баш веродостојно – више су то емоционални приступи аутора неком времену иза њега". Према њеним речима, много занимљивија литература била би она из пера учесника у доношењу одлука деведесетих година. Незгодно је, каже, што ће само књиге које су објављене остати документ на који ће се, вероватно, позивати будући аутори, или истраживачи парламентарног живота. Чомићка каже да би било лепо кад би, на пример, били описани догађаји из скупштинских холова, "где нема камера и кад се посланици одмарају и понашају као људи, а не као љути непријатељи, што је утисак који грађани могу да стекну гледајући ТВ преносе седница". Она истиче да је у сали за заседање било много вербалног непријатељства, па и ударања и туче, али "тога никада није било у холу, ту сви умеју да се нашале, да испричају анегдоту, али и да, без обзира на страначку припадност, ако је потребно притекну једни другима у помоћ, да набаве неопходан лек, помогну некоме коме позли...".

Александар Вучић (СРС) сматра да није лоше што посланици пишу књиге о парламенту: "У књизи Томе Панајотовића има доста истинитих ствари, али увек је то субјективан приказ. Ни у чијој књизи нема, практично, ништа о великим скупштинским скандалима, али то је зато што нико од посланика који су имали важну улогу у парламенту, који су преговарали и договарали разне ствари – од тога хоће ли бити прекида седнице, до тога како ће се гласати, није написао књигу. Можда би, најбољу књигу могао да напише неки новинар, који је дуго ту, при том не неко од ових друштвено-политичких радника, а има изванредних прича – полутајних састанака, позива, преговора...". И Вучић, такође, каже да је слика парламента потпуно другачија у холу од оне која се види на телевизији.

Жарко Обрадовић (СПС) прича да је, на пример, Панајотовић доста тога верно пренео у првој књизи, док у "другој није био баш тако пажљив – тада је био део владајуће коалиције, па, на пример, нема оних погрдних, али и вулгарних добацивања која су пратила тадашње опозиционаре кад крену према говорници". Можда је, каже, подсвесно то избегао, јер да је написао, "показао би другачије лице те, наводне, демократске већине". Обрадовић каже да се у свим тим књигама неће наћи ништа од онога што је било спорно, па ни "Панајотовић није написао како се гласало са две картице, или како се нечије име нашло на листингу гласања, а он није био у сали...".

Ненад Чанак (ЛСВ) каже да није прочитао ниједну посланичку књигу, нити има претерану жељу за тим. "Нарочито не желим да читам о оном времену у којем сам и сам био учесник и сведок."

Чанак каже да су, што се истинитости навода тиче, те књиге увек дискутабилне и додаје да он нема никакву жељу да пише књигу: "Објавио сам три књиге са ауторским текстовима које сам писао у разним опозиционим часописима, међутим, од када сам први пут изабран за посланика у Народној скупштини престао сам да пишем текстове. Једноставно, политички тип парламентарног ангажмана у одређеној мери ограничава могућност интелектуалне слободе, каква је неопходна за озбиљну политичку аналитику каквом сам се бавио".

--------------------------------------------------------------------------

Вучићева књига-документ

Александар Вучић, тренутно, припрема књигу о Анкетном одбору, којим је председавао, а који се бавио утврђивањем чињеница о "струјној мафији". Он каже: "Имаћу 800 страница књиге-докумената, који су објектива ствар, али ће она свакако имати и субјективне ноте, јер ћу дати свој доживљај свега што се догађало. Биће ту описано како сам доживео излазак сваког посланика са седнице за којег сам знао код кога иде на договор, од кога треба да добије налог шта ће рећи, дакле све оно што сам ја сазнао побочним везама. Ипак, основна документација је ту и надам се да моје субјективне опаске неће умањити објективну вредност докумената. Наравно, у књизи ћу дати и све појединачне извештаје чланова Анкетног одбора, као и заједнички извештај тројице посланика".