Зашто Студио Б више не преноси програм Радија слободна Европa

Програм регионалног Радија слободна Европа (РФЕ) више се не емитује на Радију Студио Б. Незванично објашњење гласи да је Студио Б прекинуо сарадњу, док Ивана Вучићевић, вршилац дужности директора и главни и одговорни уредник РТВ Студио Б, за наш лист тврди да те информације нису тачне.

– Није истина да се Радио слободна Европа неће емитовати на нашем радио каналу и да смо ми прекинули сарадњу. Нама је од стране тог радија речено да треба да се региструју, то јест да добију потребне дозволе од стране њиховог седишта у Вашингтону да би се емитовали код нас, и да до тада нису у могућности да продуже уговор који је истекао 31. јула – објашњава Вучићевић.

Она тврди да је ова кућа правовремено доставила сва потребна документа која је РФЕ тражила и да се надају да ће „када реше све своје проблеме”, потписати продужетак уговора. Према најавама РФЕ, преноси директорка, то би требало да буде решено до септембра.

Шеф београдског дописништва Радија слободне Европе Слободан Костић, који се тренутно налази у Прагу, није желео да коментарише „прекид сарадње”, већ нас је упутио на директорку Балканског сервиса Гордану Кнежевић, која је на годишњем одмору. А док се не реше проблеми између ове две куће, Радио слободна Европа наставља са емитовањем на Радију Б 92.

У Републичкој радиодифузној агенцији (РРА) били су изненађени овом информацијом. Председник овог тела Горан Караџић на наше питање да ли постоји база података о станицама које реемитују стране програме и које све стране програме у Србији можемо да гледамо и слушамо, одговара да таквих података нема, јер станице нису у обавези да пријављују када склопе неки уговор.

– Оне су правни субјекти, послују у складу са законом, потписују уговор у складу са својим интересима и немају никога ко је изнад њих у смислу цензора или надуредника – каже Караџић.

Уговори између два емитера спадају у домен пословне тајне, јер о финансијским калкулацијама нико не жели да прича. Оно што смо успели да сазнамо, јесте да оно што пише у уговору „зависи од куће до куће” и да накнада за пружање услуга није увек у новцу, већ и у уступљеним минутима рекламног простора или обуци запослених једног емитера у седишту другог и слично.

– Реемитовање је регулисано Законом и прекограничној телевизији, а најбитније је да се програм који се преузима емитује у оригиналу. Све остало је ствар уговора две странке, што зависи од ситуације на тржишту и интереса. Практично имате две ситуације: да неко купује програм и потом га емитује, јер на пример нема информативни програм а потребан му је, или је продукција заинтересована да се њен програм чује на територији одређене државе, а нема канал за дистрибуцију – објашњава један од адвоката који иза себе има велики број уговора склопљених између РТВ станица.

Ако се некада и водила евиденција о томе ко је све од страних медија присутан у Србији, стичемо утисак да данас о томе више нико не води рачуна. Као и у РРА, у Регулаторној агенцији за електронске комуникације и поштанске услуге (РАТЕЛ) рекли су нам да то није у њиховој надлежности. Оно што смо успели да пронађемо јесу подаци од пре 12 година, који кажу да је тада у Србији 27 телевизијских и 96 радио-станица преносило стране програме, углавном Гласа Америке (ВОА), али и Радија слободне Европе и Би-би-сија. Иначе ВОА је забрањено да емитује програм унутар Америке, иако су сви садржаји доступни сваком Американцу са интернет конекцијом и рисивером кратких таласа.  

Програми Радио Лондона и Гласа Америке, како има обичај да каже професорка Факултета драмских уметности Милена Драгићевић-Шешић, у време Другог светског рата и периоду Титове владавине, „били су гласови једног другог света”. Империјални јавни сервис Би-би-си је почео даемитује програм на српском и хрватском језику 15. септембра 1939. године, на самом почетку Другог светског рата, а Глас Америкемарта 1943. године. Радио слободна Европа је настала у време хладног рата да би информисала грађане иза „гвоздене завесе”. У СФРЈ програми страних станица нису масовно слушани, нити је информативно-пропагандни програм био превасходно усмерен на Титову Југославију. Али, по распаду СФРЈ, у годинама када су државе некадашњег Варшавског пакта покренуле интеграције у ЕУ и НАТО,

у фокусу ових информативних кућа нашла се СР Југославија, односно Србија. Током владавине Слободана Милошевића, мало је било независних електронских медија, па су Глас Америке, Дојче веле, Би-би-си, РФИ и друге станице добиле на слушаности.

После петооктобарских промена, и отварањем медијског простора, ове станице су све мање слушане. Данас су готово сви садржаји доступни на интернету и путем кабловских оператера, па се поставља и питање сврхе оваквих програма у ери развијене технологије. Горан Караџић, међутим, сматра да друштвене и технолошке промене неће угасити жељу слушалаца и гледалаца за овим програмима.

– Тако можете да кажете и да многе филмове и серије можете да видите на интернету, па зашто их онда купују и емитују телевизије? Квалитетни садржаји су увек занимљиви за емитере, уколико се уклапају у њихову уређивачку политику – каже Караџић.

За разлику од минулих деценија, када су ови програми емитовани са запада, данас у овдашњем медијском простору имамо и информативне станице са истока, као што су телевизија Русија данас (РТ) или као што је Кинески радио интернационал (КРИ), у чијој редакцији у Пекингу раде и новинари из Србије.

------------------------------------------------------------------------------

Кад премијер даје интервју албанском новинару немачког радија

Немачки Дојче веле са седиштима у Бону и Берлину емитује програм од 1953, а на српскохрватском језику од 1992. године. У извештају за прошлу годину, наводи се да сматра „поузданим, објективним и аналитичким медијем”. У редовима новинара и дописника често се може чути да се једино овде могу чути „критички текстови о темама које мејнстрим медији у Србији тек овлаш дотичу”.

Одговор на ове коментаре најбоље је дао премијер Александар Вучић приликом недавне посете Немачкој:

– Гледам Дојче веле на различитим телевизијама. Мислим да потпуно слободно извештавају, задовољан сам и критичким тоном, тога никада није довољно. Уосталом, недавно сам господину Цанију дао интервју. Видите, председник српске владе даје интервју албанском новинару немачког Дојче велеа. Ето шта вам је регион.