Београд остаје на Шангајској листи

           Универзитет у Београду неће испасти сa Шангајске листе, а немојте се изненадити ако скочи неколико места више. Коме да верујете?

„Политикиним” саговорницима, упућеним у вредновање високошколских установа у свету, иако вас нико, а ни потписник чланка, неће саветовати да иједан динар уложите на кладионици високошколског надгорњавања.

Таква не постоји. Зашто бисте, ако се можете кладити на све и свашта иза првог ћошка? Утемељена далеке 1808, док су одјекивале првоустаничке пушке, Велика школа је 15. августа 2012. доспела међу 500 одабраних универзитета из целог света (401–500. место). Већ следеће прескочила је стотинак степеница (301–400). Професор др Тибор Сабо, помоћник министра за основна научна истраживања у пет влада заредом (члан „шангајске комисије”), с великим поуздањем ишчекује лепе вести из највећег мегалописа на планети, јер се бодују „минула времена”.

Као у социјалистичким ковертама с личним дохотком. Да би се научни чланак појавио у угледном међународном часопису, објашњава он, протекну две-три године (писање, проверавање, одобравање, објављивање). „У 2011. години објављено је 3.238 радова из Београда, што је најбољи резултат до сада”, наглашава проф. др Тибор Сабо. „Зато очекујем потврду пласмана из прошле (2013), можда нешто бољи! Препоручујем да у неколико следећих дана стрпљиво сачекамо објаву.”

Сазнајемо да је то највиши скок који је Србија забележила у ма којем међународном разврставању, јер је на Шангајској листи, убедљиво најцењенијој, заступљено само 42–45 земаља, међу којима нема чак девет чланица Европске уније. Иако се нису договарали, малтене истоветно предвиђање саопштава проф. др Ђула Мештер, с Универзитета у Сегедину и члан београдске „шангајске комисије” коју је 2009. установио тадашњи ректор проф. др Бранко Ковачевић. Окупио је истакнуте академике и професоре да га саветују како да Универзитет у Београду што пре уђе на Шангајску листу.

„Посматрајући земље у окружењу, Србија, Хрватска, Словенија и Мађарска су 2013. имале универзитете на Шангајској листи, а Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Бугарска, Румунија и Албанија нису. За улазак (и останак) бодују се: квалитет образовања (Нобелове и сродне награде некадашњих студената и наставника – 10 одсто), квалитет факултета (број запослених нобеловаца и осталих добитника – 20 одсто, и збир високоцитираних из 21 научне области – 20 насто), резултати научних истраживања (број објављених чланака у два водећа часописа, „Сајенс” и „Нејчер” – 20 процената, и збир у часописима с листе научних цитата за основне и друштвене науке – 20 постотака) и достигнуће по запосленом наставнику (пет наведених показатеља дели се с бројем у радном односу – 10 одсто).” Универзитет у Београду први пут се нашао међу 500 врхунских (од 20.000 у свету) са 1.574 научна рада, објављена у признатим међународним часописима. Следеће године, када је ускочио међу 400, имао је 2.259. Са готово хиљаду више у 2011. извесно је да ће опстати у овој „лиги шампиона високог образовања и науке”.

Сетите се малопређашњег „временског застоја” од појављивања научног чланка до самеравања успеха неке високошколске установе (готово три године). Зашто је ово надметање толико битно за сваку земљу? „На годишњој скупштини Унеска 2011, на којој сам представљао Србију, одлучено је да рангирање универзитета и високог образовања и буде у жижи интересовања следећих година и деценија”, подсећа проф. др Радивоје Митровић, некадашњи министар, заменик министра и државни секретар за науку (члан „шангајске комисије”). „Мерила за вредновање морају да се оцењују и дотерују да би се стекла веродостојна слика сваког универзитета укључујући економске прилике у земљи.

Више се не вреднују појединачне земље него високошколске установе.” А више од свега докторске студије, додаје он, изражавајући негодовање „због омаловажавања изванредног подвига Универзитета у Београду, јер то није само одраз злурадости, него и неразумевања улоге науке и високог образовања у развоју земље”. Из једне страначке кухиње недавно је протурена вест да је Београд пао 250 места испод Загреба и Љубљане у неком саудијском одмеравању, а да је на Шангајску листу доспео „разним триковима”. Не зна се, може се.

Станко Стојиљковић