Ћелићеве слике су строге и нежне

Сликарка Јармила Вешовић представиће се у београдској Галерији Улус до 19. августа, изложбом под називом „Дан рађања и смрти”, инспирисаном истоименом сликом Стојана Ћелића. Реч је о инсталацијама – цртежима у простору, насталим по узору на Ћелићево дело из 1975. године. Иако овај рад уметница није видела у оригиналу, осећање за простор и боју, како каже, одавно се „конструисало” и живи у њеном сећању. Идеја о концепцији београдске изложбе настала је пре десет година, када је Музеј града Като Камбрези, у којем је рођен Матис, позвао групу уметника, међу којима је била Јармила, да буду гости и ураде серију слика по угледу на Матисов „Прозор са Тахитија”. То искуство подстакло је ауторку да направи сличан концепт.

– Први савети које сам добила у младости и данас су ми важни, а Стојан Ћелић је био мој професор и сећам се да ме је посаветовао да добро осматрам слике Вијере да Силве. Много година касније, гледајући њене радове у Паризу, разумела сам зашто је то рекао.

У пролазу сам читала поезију Рене Шара где сам пронашла песму посвећену Вијери с датумом мог рођења. Важно је на „путу” срести личне путоказе. Спектар свих основа сликарства, архитектуре, уметности јесте у конструкцији, хармонији. Од старе Грчке, преко ренесансе, до данас трага се за лепотом. Пазолини је говорио да је лепота материјални доказ о постојању Бога и да она није „природна”, већ то може бити само Божије дело. Радо размишљам о музици, о дисциплини извођења, о емоцији коју она обликује. Слике Стојана Ћелића су баш такве, као музика, строга и нежна.

Дело Јармиле Вешовић изложено у Београду

О трагању за хармонијом наша саговорница, која већ дуго живи и ради у Паризу, тврди да слободу изражавања стичемо проучавањем „пропорција” у потрази за личном и свеопштом хармонијом.

Јармила Вешовић је као стипендиста француске владе специјализирала у експерименталном атељеу за таписерију код професора Ђина Силвестрија, објавила је песничку збирку „Le Nombre d’Heures Secretes” („Број тајних сати”). Приредила је бројне самосталне и учествовала на великом броју групних изложби. Освајала је значајне уметничке награде на иностраној сцени.

– Слободу изражавања стекла сам као студент професора Ћелића. Размишљам о његовим сликама, нарочито о плавим, као што је рад „Дан неодређене радости” (1980) или „Дан рађања и смрти”(1975). У процесу рада докучила сам доживљај и трансформацију једног простора слике у други, тродимензионални лични простор, као омаж Ћелићу. Геометријске просторе Стојанове слике трансформисала сам у вертикалне „просторне свите”, користећи елементе цртежа Стојановог дела – каже уметница.

О томе шта је, осим сликарства, инспирише, Јармила Вешовић наводи да инспирација долази кад јој се најмање нада и сматра да јој поезија много помаже. Сазнајемо и чиме је тренутно окупирана:

– Спремам две слике за изложбу у Пекингу. Сваке године излажем и на салонима у Гран Палеу, да бих била заједно са сликарима овог времена. Важно је бити присутан делом јер је ово доба комуникација и брзих размена.