Језик есеја као језик љубави

Специјално за "Политику"
Михаил Наумович Епштејн, познати културолог, филозоф, филолог, књижевни теоретичар и есејиста, од данас је гост редакције часописа "Зенит". Епштејн прво стиже у Црну Гору где ће боравити три дана и у цетињској Богословији одржати предавање. Од понедељка, познати филозоф боравиће у Србији где ће обићи Сопоћане, Ђурђеве Ступове, Студеницу и Жичу, а у Београду ће, у четвртак у 19 сати, у Галерији "Прогрес" одржати предавање и срести се са читаоцима. Том приликом биће представљен и најновији, 5 број часописа "Зенит" чији је Епштејн стални колумниста. Познати гост боравиће и у Новом Саду и Сенти.
Михаил Епштејн (рођен 1950. у Москви, од 1990. живи у Америци и предаје на универзитету Емори, Атланта), аутор је, између осталог, књига "Релативистички модели тоталитарног мишљења. Истраживање језика совјетске идеологије" (1991), "Ново секташтво. Типови религиозно-филозофских погледа на свет у Русији" (1993), "После будућности. Парадокси постмодернизма и савремена руска култура" (1995), "Реч и ћутање, Метафизика руске књижевности" (2006)… На српском су, у преводу Радмиле Мечанин и Драгиње Рамадански, објављене Епштајнове књиге "Есеј" (1997), "Вера и лик" (1998), "Постмодернизам" (1998), "Очинство" (2001), "Ново секташтво" (2001), као и многи есеји и студије…

Трудим се да своје студенте учим строгој верзији есејизма, која је блиска филозофији могућег. Желим да се у хуманистици "прими" позиција изумитеља, која је у природним наукама и технологијама одавно призната. Хуманистички интелектуалац није обавезно Коперник, може да буде и Едисон, да ствара "тек" нове интелектуалне машине, концептуалну апаратуру која олакшава међуљудску комуникацију, разумевање себе и других. Есејизам, пресецајући границе свих жанрова, афирмише управо гипкост мишљења.

Ако постоје науке о општим закономерностима, зашто не би постојала и наука о појединачној индивидуи? Која, при томе, није значајна за човечанство, као што је то Шекспир или Наполеон, већ просто особа која нам је бескрајно битна као вољено биће. Некада се, управо из тог полазишта, родила нова књижевност - из пера Дантеа, Петрарке. Убеђен сам да из исте претпоставке може настати и нова хуманистичка наука, наука инспирисана појединцем; али не зато што је он постигао нешто велико, већ зато што је бескрајно значајан управо као јединствена и непоновљива индивидуалност. Важност тога се најбоље спознаје посредством љубави, а љубав према предмету сазнања, то је још један, још увек непризнат, критеријум тачности у дубинама хуманистичког знања. Јер, оно је зато и хуманистичко, што је засновано на човеку, тј. појединцу, управо овом, мени драгом и драгоценом...

Не, није у питању мистификација, већ покушај полунаучног и полууметничког истраживања духовне реалности, тачније, духовних могућности касносовјетске епохе, епохе првог постатеистичког друштва на Земљи (и епитет првог атеистичког друштва, дакако, припада Совјетима). Током 70-их и 80-их година минулог века сретао сам, наиме, у Москви људе, који су по неким одликама свог погледа на свет били оно што је у књизи класификовано као: пустоверци, стаклозорци, пушкинијацни, удаљеници, ковчежници, крвославци, хазарјани итд. Мој задатак се састојао у томе да, према исказима и карактеристичним изразима тих људи, саставим суму теологије која је тада постојала у совјетском друштву, потискујући званични атеизам.

Обилазио сам околна села са религиолошким експедицијама МГУ, тако да се материјала - емоционалног и концептуалног - накупило доста. Систематизација тог материјала у типове секти и увођење лика Раисе Омаровне Гибалдуљине, професорке научног атеизма, јунакиње и мученице тог света у распадању - то је већ моја иницијатива. Када је један од прототипова Гибалдуљине, Зулфија Албукаровна Таџуризина, професорка научног атеизма МГУ, прочитала моју књигу, поверовала је да је реч о њој, и чак је почела да трага у својој архиви за публикацијама које сам јој приписао. Тако да је књига на известан начин документаристичка. Написана је као виртуелни докуменат, као тобожња патворина, фалсификат фалсификата, коме тек предстоји да постане сведочанство оних покрета који су у књизи тобож измишљени. Управо је тако, из виртуелних докумената, из "кривотворина" којима је било суђено да постану документи, настала и Кабала (Књига Зохар), и друштво розенкројцера...

Набоков у поговору роману "Лолита" пише да руски језик превазилази енглески (или му бар не уступа) и својом разузданом бестидношћу, и својом продорном нежношћу, као и изражавањем најтананијих прелива душе и тела. Како стоје ствари данас? Област прећуткивања у савременој руској култури уопште не припада сфери ниског и телесног, о којој је ћутала совјетска па и класична руска књижевност XIX века. Сви ти "цветови зла" већ су изговорени, псовке пљуште на све стране, из уста (у уши) мушкараца, жена, омладине. У област ћутања и прећуткивања доспева управо нежност, сањарење, суптилност руског језика, и управо њих сада треба, пре свега, комуницирати. У једном свом чланку настојао сам да покажем како је руски језик богат нијансама нежности и миља, како се на њему може изговорити и оно што не познају енглески или француски. То је својеврсна реплика на предивну књигу Р. Барта "Фрагменти заљубљеничког говора", где се не помиње поетика и еротика личног имена вољеног односно вољене. А то је тако важно за језик љубави! Чини ми се да словенски језици обилују управо тим хипокористичним суфиксима.

Писао сам не само о совјетском, већ и предсовјетском, руском постмодернизму. Русија се, наиме, касно придружила новом добу (Modern Age), тек у доба Петра Великог. И то у свесно секундарним, цитатним, облицима. Санкт Петербург је главна творевина руског новог доба; у исто време он означава продор у епоху постмодернизма: то је култура симулакрума, блистави цитат многих европских извора, тачније свод цитата. У светлу ране постмодерне, "препостмодерне" руске културе, чак и стваралаштво Пушкина делује као дубоко симулативно. "Евгеније Оњегин" је роман ни о чему; понајмање је то енциклопедија руског живота, како је сматрао Бјелински, а понајвише - енциклопедија европске књижевности, и то уз своју нескривену изведеност и другостепеност. На тај начин, много пре но што је совјетска цивилизација створила свет симулакрума, који је увелико надмашио чак и царство Дизниленда, Русија је практиковала поетику секундарности, другостепености. И при томе критиковала модерност новог доба због његове индивидуалности, рационализма, оригиналности, тј. оног наслеђа којег се касније одрекао и западни постмодернизам. Излази да је ново доба стигло у Русију касније, а постмодернизам раније него на Запад. Иронија судбине. Неке националне културе су више склоне одређеним историјским формацијама. Очито да је руска култура по својој суштини предмодерна и постмодерна, стога је и могла тако брзо да прескочи из средњовековља у "ново средњовековље".