Поклон непознатом читаоцу

Инспиративан текст књижевника Мирослава Тодоровића („Само читаоце нико не помиње”, „Политика”, 6. август) о загубљеним, негде затуреним и залуталим читаоцима у беспућу „интелектуалне” Србије, навео ме је да на траси ауторовог размишљања наведем и једно лично искуство.

На недавно успелој промоцији дела једног нашег писца добио сам на поклон те исте вечери од аутора књигу с његовом посветом. Десило се да сам ту исту књигу само неколико дана раније купио у књижари. Тако сам имао две исте књиге од истог аутора, само једну са посветом.

Одлучио сам да ону купљену књигу поклоним непознатом читаоцу. Књигу сам намерно оставио на клупи у Хајд парку, код Топчидерске звезде, у близини свог стана. Књига је данима стајала на истој клупи као неко сироче. Обилазио сам је. Видео да је померана. Нисам могао да верујем својим очима. Питао сам се у недоумици да ли је могуће да су сви толико поштени или је посреди нешто друго.

Књижевник М. Тодоровић отворио ми је очи текстом у „Политици”. Његова запажања, као на пример, она „ко данас хаје за писце”, или констатација да су „писци остали без читаоца”, да у Србији „нема Удружења читалаца”, да „нема награде за читаоце”, да „није ово време за књиге” или оно да „нисмо ми рођени да читамо књиге”, а да „књига без читаоца нема живот” и друга, указала су на суштину мог питања: „Како књига данима стоји на клупи у парку?”

Данас је у Србији око 1,3 милиона становника полуписмено или делимично неписмено. Међу њима је око 250.000 грађана који уопште не знају да пишу, док преосталих милион делимично уме да чита и пише, али не разуме прочитани текст. Готово половина становника у Србији има завршену само основну школу или нема свих осам разреда. Претпостављам да гро становника из ових категорија конзумира, када су медији у питању, само „жутару”, коју не препоручујем да се узима у руке из хигијенских разлога.

Извор ослонца власти добрим делом почива на полуписменим или неписменим грађанима. Орвелов или српски Велики брат лакше спрема или заводи ред на „Фарми” преко велике већине неписмених него оних других, који су у мањини. Народ одбијен од књиге на јаслама је „Фарме”, под будним оком Великог брата.

С почетком ко зна по који пут летњих киша отишао сам у Хајд парк и покупио с клупе оно књижевно дело набубрело да ли од влаге или суза „непознатих читалаца” (не)културне Србије јер, како тачно рече Исидора Секулић: „Читање је култура”.

Публициста, дипломата