Poklon nepoznatom čitaocu

Inspirativan tekst književnika Miroslava Todorovića („Samo čitaoce niko ne pominje”, „Politika”, 6. avgust) o zagubljenim, negde zaturenim i zalutalim čitaocima u bespuću „intelektualne” Srbije, naveo me je da na trasi autorovog razmišljanja navedem i jedno lično iskustvo.

Na nedavno uspeloj promociji dela jednog našeg pisca dobio sam na poklon te iste večeri od autora knjigu s njegovom posvetom. Desilo se da sam tu istu knjigu samo nekoliko dana ranije kupio u knjižari. Tako sam imao dve iste knjige od istog autora, samo jednu sa posvetom.

Odlučio sam da onu kupljenu knjigu poklonim nepoznatom čitaocu. Knjigu sam namerno ostavio na klupi u Hajd parku, kod Topčiderske zvezde, u blizini svog stana. Knjiga je danima stajala na istoj klupi kao neko siroče. Obilazio sam je. Video da je pomerana. Nisam mogao da verujem svojim očima. Pitao sam se u nedoumici da li je moguće da su svi toliko pošteni ili je posredi nešto drugo.

Književnik M. Todorović otvorio mi je oči tekstom u „Politici”. Njegova zapažanja, kao na primer, ona „ko danas haje za pisce”, ili konstatacija da su „pisci ostali bez čitaoca”, da u Srbiji „nema Udruženja čitalaca”, da „nema nagrade za čitaoce”, da „nije ovo vreme za knjige” ili ono da „nismo mi rođeni da čitamo knjige”, a da „knjiga bez čitaoca nema život” i druga, ukazala su na suštinu mog pitanja: „Kako knjiga danima stoji na klupi u parku?”

Danas je u Srbiji oko 1,3 miliona stanovnika polupismeno ili delimično nepismeno. Među njima je oko 250.000 građana koji uopšte ne znaju da pišu, dok preostalih milion delimično ume da čita i piše, ali ne razume pročitani tekst. Gotovo polovina stanovnika u Srbiji ima završenu samo osnovnu školu ili nema svih osam razreda. Pretpostavljam da gro stanovnika iz ovih kategorija konzumira, kada su mediji u pitanju, samo „žutaru”, koju ne preporučujem da se uzima u ruke iz higijenskih razloga.

Izvor oslonca vlasti dobrim delom počiva na polupismenim ili nepismenim građanima. Orvelov ili srpski Veliki brat lakše sprema ili zavodi red na „Farmi” preko velike većine nepismenih nego onih drugih, koji su u manjini. Narod odbijen od knjige na jaslama je „Farme”, pod budnim okom Velikog brata.

S početkom ko zna po koji put letnjih kiša otišao sam u Hajd park i pokupio s klupe ono književno delo nabubrelo da li od vlage ili suza „nepoznatih čitalaca” (ne)kulturne Srbije jer, kako tačno reče Isidora Sekulić: „Čitanje je kultura”.

Publicista, diplomata