Кривична дела и обавезе државе

О убиствима Тијане Јурић, Луке Јовановића, Б. А. из Ћуприје, прича(ло) се последњих дана у Србији, практично свуда, на начин који грађанима намећу медији, информисани углавном на конференцијама за штампу министра полиције. Кад, као француски, и бивши југословенски адвокат, упоредим то с реакцијама француских медија и полиције у сличним ситуацијама, прва опаска ми је да француски државни органи надлежни за кривични прогон своју обавезу информисања јавности испуњавају са много више резерве и такта, с тим да и тамо понеком политичару промакне реч „монструм”, а чује се повремено и предлог да се поново успостави смртна казна, додуше искључиво од представника антиевропских партија.

Утолико ми је, после хапшења лица осумњиченог за свирепо убиство Тијане Јурић, било професионално неприхватљивије понашање министра полиције др Небојше Стефановића.Уместо да нам саопшти несумњиве налазе полиције, министар се тада упустио у откривање комплетног идентитета ухапшеног лица, укључујући и адресу становања. Изнео је пред јавност комплетну тезу оптужбе, дао оцену личности лица лишеног слободе и његовог односа према кривичном делу.

Тек сутрадан су нас медији информисали да је ухапшено лице предато надлежном тужиоцу на даљи поступак.

Јуче нас је известио о откривању убице Луке Јовановића, и његових саучесника. И опет без присуства јавног тужиоца, а са премного детаља за овако рану фазу кривичног поступка.

Чак и лаик за кривично право може легитимно да се упита: како министар полиције располаже свим тим информацијама пре него што је иједан судија био укључен у кривични поступаки шта ће се деситиако судије утврде другачије чињенице?

Одговор на то питање ће, бојим се, бити исти као и у једном другом медијатизованом и политизованом предмету, у коме је тадашњи министар полиције Ивица Дачић, пре било какве интервенције правосудних органа, изнео све елементе учињеног кривичног дела и квалификовао осумњичене најпогрднијим именима. Судски поступак који је уследио служио је углавном да би се правно укалупили првобитни налази полиције, а све у име ефикасности, коју су захтевали међународни чиниоци.

Припремајући представку за Стразбур у наведеном предмету, констатовала сам да у кривичном спису нема ниједног документа из такозваног преткривичног поступка, са изузетком једне службене белешке о одузимању ствари (чији ми је датум потврдио изјаве мојих клијената да су били држани и испитивани од стране полицајаца, уз примену директне и индиректне силе, десетине сати пре него што су уопште видели адвоката и тужиоца), мада је практично читава теза тужиоца, потврђена у осуђујућим пресудама, заснована на доказима прикупљеним у тој фази поступка.

Ово је у Србији, нажалост,правило. Полиција о свом оперативном раду на откривању учинилаца кривичних дела подноси рачун само свом министру, а моменат у коме ће обелоданити резултате тог рада је у њеној дискреционој надлежности. Лице које је предмет тог оперативног рада најчешће је фактички лишено, како слободе тако и свих права на одбрану, што је неприхватљиво у једној правној држави, која европску конвенцију треба да примењује баш као и сваки закон изгласан у скупштини.

А шта нам, између осталог, кажу европска конвенција и пракса суда у Стразбуру: 1. кривични спис, доступан одбрани, почиње записником о првој радњи предузетој ради откривања кривичног дела и његовог учиниоца и садржи записник о свакој даље предузетој радњи, са прецизно одређеним местом и временом извршења радње; 2. лице лишено слободе, осумњичено да је извршило кривично дело, мора да без одлагањабуде изведено пред независног судију, који ће одлучити о регуларности лишења слободе; 3. осумњичени од почетка задржавања има право на увид у комплетни кривични спис и право да пред независним судијом тражи поништавање сваке непрописно извршене радње.

И још нешто: у предмету „Моулин против Француске”, стразбурске судије су пресудиле да француски јавни тужилац, који функционално зависи од министарства правде, нема карактер независности, неопходан да би контролисао законитост лишавања слободе осумњичених лица. Шта онда рећи за законитост лишавања слободе осумњичених лица у Србији, где полиција врши процесне радње без присуства одбране, и без састављања записника, на основу којих би одбрана накнадно контролисала законитост предузетих радњи, а тек када процени да треба да из тајне зоне пређе у јавну, изведе осумњиченог пред јавног тужиоца, који је у Србији још зависнији од извршне власти него у Француској. А онда, уместо да резултати истраге остану тајна за све осим за одбрану, полиција их стави у јавни простор, да свако с њима ради шта хоће.

Биће можда да тријумфалистичким конференцијама за штампу после откривања учинилаца најтежих кривичних дела полиција Србије жели да замагли један други аспект заштите права на живот у европском праву, који подразумева позитивну обавезу државе да заштити животе својих грађана, и то, пре него што нас неко убије, организујући лечење особа које имају психичке проблеме разних врста, осветљавајући улице, постављајући камере које функционишу на јавним местима, регулишући саобраћај и уклањајући са тротоара аутомобиле, због којих се пешаци крећу коловозом, свакодневно изложени животној опасности, а после убиства, водећи озбиљне, на закону засноване истраге, заштићене апсолутном тајношћу, уз поштовање свих кривичноправних и процесних гарантија.

Адвокат у Паризу