Војвода Степа у Драгињу, век касније

Драгиње – Генерал Степа Степановић до командног места Друге армије српске војске довезао се кочијом. По његовом доласку, официри салутирају, улазећи за њим у шатор, седајући за сто на којем су прострте мапе лозничког и шабачког краја. Испред командног шатора налази се деблима утврђена осматрачница са двогледима којима се, попут перископа, може гледати из заклона, безбедно од непријатељске паљбе. Ту је и високи стуб на који се, по потреби, пење осматрач. Ту је и група војника са препознатљивим војним шајкачама, као и утврђени положај тешког митраљеза „максим”.

Тако је јуче било у селу Драгиње недалеко од Коцељеве, а сличан призор био је на истом месту тачно пре једног века, у августу 1914, када је овде, уочи и за време Церске битке била команда Друге армије. Штаб генерала Степановића, који ће титулу војводе добити управо по победи у Церској бици, налазио се на платоу уз који се данас налази Основна школа „Драган Срнић” поред које је и споменик славном војводи, све са каменом таблом на коју је полагао мапе током славне битке. У улогама припадника српске краљевске војске јуче су били припадници Војске Србије, у одговарајућим униформама из тог историјског периода, а за ову намену су из војног и других музеја изнети експонати, укључујући и чувени митраљез „максим”. Задатак ових војника био је да војном врху, генералима и пуковницима који су на челу највећих јединица ВС, дочарају атмосферу из летњих ратних дана 1914. године. Наравно, на задовољство мештана Драгиња и околине, који су јуче једини у Србији имали могућност да на овај оригиналан начин присуствују обележавању стогодишњице Великог рата.

Како и доликује када је војска у питању, прво је један официр ВС обавио „географску и топографску оријентацију”, показујући стране света и где се налазе најближи градови – Шабац, 25 километара северно, Београд, 63 километра североисточно... Са платоа на којем се јуче дешавао овај програм, а на којем је пре једног века била команда генерала Степановића, као на длану види се Цер – на 25 километара западно.

Политички врх јуче са патријархом на обележавању стогодишњице Церске битке (Фото Танјуг)

Војном врху јуче се у два наврата, у Драгињу и у Текеришу, обратио потпуковник Слободан Ђукић, предавач Војне историје на војној академији. У језгровитом говору, јасном и онима којима је иначе страна војна терминологија, али истовремено и детаљном, он је говорио о ратним плановима Србије и Аустроугарске, мобилизацијама и првим потезима зараћених страна. Објаснио је да је српска војска имала дефанзивни ратни план, главнину снага груписану на линији Ваљево–Лазаревац–Аранђеловац–Топола–Свилајнац, са идејом да се после аустроугарског напада одатле крене у противнапад. Аустроугарски план је зависио од уласка Русије у рат, што се и десило, па су значајне снаге морале бити усмерене у Галицију, при чему се није знало да ли ће Србију напасти са севера, преко Саве и Дунава, или са запада, преко Дрине. Одлучили су се за ово друго, о чему је српска страна имала драгоцене обавештајне информације, добијене од заробљеника. Аустроугари су 12. августа 1914. прешли Саву и освојили Шабац, а одмах затим су прешли и Дрину. Српска команда правилно процењује да је главни правац са запада и на ту страну хитно пребацује своје снаге. Српска и аустроугарска војска улазе у такозвано подилажење, захват непријатеља. Две војске се у ноћи између 15. и 16. августа 1914. сударају код Текериша. Остало је историја – битка је трајала четири дана, Шабац је затим ослобођен, а аустроугарска војска је протерана из Србије.

Изненадна, сусретна битка

„Церска битка је била изненадна, сусретна, ситуација је била нејасна до последњег тренутка. Био је то први сукоб српске и аустроугарске војске. После победе у Србији је порастао борбени морал, била је то прва савезничка победа у Првом светском рату”, рекао је потпуковник Ђукић.

„Готовост за покрет”

Јучерашњи јавни часови војне историје привукли су пажњу грађана у Драгињу и Текеришу. Многи од њих пожелели су да се сликају са генералима ВС који су јуче били на необичном студијском путовању. Војни врх путовао је у два аутобуса, у пратњи саобраћајне и војне полиције. Високе старешине деловале су као примерна туристичка група, али је, зна се, коришћена војна терминологија. После предавања у Драгињу, уочи одласка у Текериш, један од официра „вођа пута”, уместо „цивилног” обавештења „крећемо у пола десет” преко микрофона је издао одсечну гласну наредбу: „Готовост за покрет у 9.30!”