Vojvoda Stepa u Draginju, vek kasnije

Draginje – General Stepa Stepanović do komandnog mesta Druge armije srpske vojske dovezao se kočijom. Po njegovom dolasku, oficiri salutiraju, ulazeći za njim u šator, sedajući za sto na kojem su prostrte mape lozničkog i šabačkog kraja. Ispred komandnog šatora nalazi se deblima utvrđena osmatračnica sa dvogledima kojima se, poput periskopa, može gledati iz zaklona, bezbedno od neprijateljske paljbe. Tu je i visoki stub na koji se, po potrebi, penje osmatrač. Tu je i grupa vojnika sa prepoznatljivim vojnim šajkačama, kao i utvrđeni položaj teškog mitraljeza „maksim”.

Tako je juče bilo u selu Draginje nedaleko od Koceljeve, a sličan prizor bio je na istom mestu tačno pre jednog veka, u avgustu 1914, kada je ovde, uoči i za vreme Cerske bitke bila komanda Druge armije. Štab generala Stepanovića, koji će titulu vojvode dobiti upravo po pobedi u Cerskoj bici, nalazio se na platou uz koji se danas nalazi Osnovna škola „Dragan Srnić” pored koje je i spomenik slavnom vojvodi, sve sa kamenom tablom na koju je polagao mape tokom slavne bitke. U ulogama pripadnika srpske kraljevske vojske juče su bili pripadnici Vojske Srbije, u odgovarajućim uniformama iz tog istorijskog perioda, a za ovu namenu su iz vojnog i drugih muzeja izneti eksponati, uključujući i čuveni mitraljez „maksim”. Zadatak ovih vojnika bio je da vojnom vrhu, generalima i pukovnicima koji su na čelu najvećih jedinica VS, dočaraju atmosferu iz letnjih ratnih dana 1914. godine. Naravno, na zadovoljstvo meštana Draginja i okoline, koji su juče jedini u Srbiji imali mogućnost da na ovaj originalan način prisustvuju obeležavanju stogodišnjice Velikog rata.

Kako i dolikuje kada je vojska u pitanju, prvo je jedan oficir VS obavio „geografsku i topografsku orijentaciju”, pokazujući strane sveta i gde se nalaze najbliži gradovi – Šabac, 25 kilometara severno, Beograd, 63 kilometra severoistočno... Sa platoa na kojem se juče dešavao ovaj program, a na kojem je pre jednog veka bila komanda generala Stepanovića, kao na dlanu vidi se Cer – na 25 kilometara zapadno.

Politički vrh juče sa patrijarhom na obeležavanju stogodišnjice Cerske bitke (Foto Tanjug)

Vojnom vrhu juče se u dva navrata, u Draginju i u Tekerišu, obratio potpukovnik Slobodan Đukić, predavač Vojne istorije na vojnoj akademiji. U jezgrovitom govoru, jasnom i onima kojima je inače strana vojna terminologija, ali istovremeno i detaljnom, on je govorio o ratnim planovima Srbije i Austrougarske, mobilizacijama i prvim potezima zaraćenih strana. Objasnio je da je srpska vojska imala defanzivni ratni plan, glavninu snaga grupisanu na liniji Valjevo–Lazarevac–Aranđelovac–Topola–Svilajnac, sa idejom da se posle austrougarskog napada odatle krene u protivnapad. Austrougarski plan je zavisio od ulaska Rusije u rat, što se i desilo, pa su značajne snage morale biti usmerene u Galiciju, pri čemu se nije znalo da li će Srbiju napasti sa severa, preko Save i Dunava, ili sa zapada, preko Drine. Odlučili su se za ovo drugo, o čemu je srpska strana imala dragocene obaveštajne informacije, dobijene od zarobljenika. Austrougari su 12. avgusta 1914. prešli Savu i osvojili Šabac, a odmah zatim su prešli i Drinu. Srpska komanda pravilno procenjuje da je glavni pravac sa zapada i na tu stranu hitno prebacuje svoje snage. Srpska i austrougarska vojska ulaze u takozvano podilaženje, zahvat neprijatelja. Dve vojske se u noći između 15. i 16. avgusta 1914. sudaraju kod Tekeriša. Ostalo je istorija – bitka je trajala četiri dana, Šabac je zatim oslobođen, a austrougarska vojska je proterana iz Srbije.

Iznenadna, susretna bitka

„Cerska bitka je bila iznenadna, susretna, situacija je bila nejasna do poslednjeg trenutka. Bio je to prvi sukob srpske i austrougarske vojske. Posle pobede u Srbiji je porastao borbeni moral, bila je to prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu”, rekao je potpukovnik Đukić.

„Gotovost za pokret”

Jučerašnji javni časovi vojne istorije privukli su pažnju građana u Draginju i Tekerišu. Mnogi od njih poželeli su da se slikaju sa generalima VS koji su juče bili na neobičnom studijskom putovanju. Vojni vrh putovao je u dva autobusa, u pratnji saobraćajne i vojne policije. Visoke starešine delovale su kao primerna turistička grupa, ali je, zna se, korišćena vojna terminologija. Posle predavanja u Draginju, uoči odlaska u Tekeriš, jedan od oficira „vođa puta”, umesto „civilnog” obaveštenja „krećemo u pola deset” preko mikrofona je izdao odsečnu glasnu naredbu: „Gotovost za pokret u 9.30!”