Суперхик у Србији

Није лако држави коју спасавају пензионери. Већ месецима се лицитира каква ће то бити сеча и каква уштеда после ње. Ваљало би да буде обрнуто: да млада политичка елита води бригу о онима који постепено залазе. Даће бог, остареће и ови, брже него што се надају.

Држава се намерила да скрати стечена права како не би отишла у банкрот. Неће дирати у милионске пореске дугове богаташа из сиве зоне. Неће трагати за новцем који је нестао у криминалним приватизацијама. Нема намеру да редефинише скупу државу, остала је без моћи у борби против корупције. Више милијарди евра је нестало и нестаје још на граници између интереса политике и мафије. Не жели или не може да изворе прихода за буџет тражи у расту производње, живом тржишту, повећању потрошње и контроли трговачких пореских извора. Тежиште је на штедњи онога чега нема.

Можда премијер није у стању да види и учини баш све, мада се труди, али мало се бави (он, или ко то мора) политичким подземљем и великим интересима мале групе људи. Ако се не сумња у његову честитост и скромност, а то су његове суштинске маркетиншке врлине, морала би да постоји недоумица у вези с снагом државе. Мада би свеприсутност премијера морала да значи како је он лично симбол такве снаге.

Више пута смо чули, без обзира на то ко врши власт (у име народа!), да нико није јачи од државе. Са ким то држава одмерава своју моћ? У неким доменима сама са собом, са важним чиновницима које не може да контролише. Или то она својом легитимном силом прети свима који би се опробали са њом.

Ако неко стално истиче снагу која се иначе подразумева, значи ипак да нешто није у реду.

Шта би могло да не буде у реду?

Олигархија на власти нема много проблема с најбогатијима. Они углавном не производе ништа, своју велику имовину стекли су прилагодљивом позицијом међу утицајним људима и привилегованом трговином. Осим Мишковића, ни они немају проблема са државом. Мишковић се креће у широком простору између оптуженика и партнера државе. Новац који је стекао даје му једину врсту моћи која је овде важна, тако да лако претрчи пут од суднице до Копаоника, где држава тражи савете богаташа како да се и она обогати. Ако не то, бар да живне, да се елан грађанима не улива мрким песимизмом.

Ових дана осим званичног песимизма нема друге наде. Речено је како морамо да отпатимо још две, три, највише четири године, а онда нас чекају бољи дани. Не баш благостање, не иде то тако брзо, али тада се више нећемо бојати пропасти.

У међувремену, они који иначе мало троше, трошиће још мање јер неће имати шта. Држава ће свим силама оптеретити мале порезнике, а велики ће плаћати своје дугове одрађивањем непријатних послова на челу пропалих државних фирми. Приватни извршиоци крећу на 100.000 адреса грађана Србије који не плаћају струју. Наравно да струја мора да се плаћа, има људи који то годинама избегавају.

Али, међу тих стотину хиљада, бар сваки десети нема одакле да плати. Њима прети мрак, уз принудно одузимање свега што се одатле може узети. То је најавио ресорни директор ЕПС-а, наводећи и скалу трошкова приватних утеривача дугова. За утеху фирми ћерки, која је себе назвала ЕПС снабдевање, пензионери су први на благајнама. Прво струја и инфостан, а за живот шта остане.

Укратко, то је амбијент у коме ће бити предузете спасоносне мере владе. Зависно од нивоа сече пензија, државна зарада на својим најстаријим грађанима може да буде од 400 до 900 милиона евра на нивоу године. Мало за велику буџетску рупу. Економистичке хипотезе државних експерата засноване су на императиву смањења пензија, без алтернативе. Иначе, оде све дођавола. Онда смо у банкроту, а тада нам нико неће давати паре на зајам, јер нећемо бити у стању да враћамо. А онда нема ни плата у јавном сектору, ни пензија, па ни могућности захватања из фонда, који ће се урушити.

И то је онда банкрот на банкрот и реални социјални слом.

То би могло да буде ваљано образложење због чега неизбежно следи задавање болног ударца ионако убогом пензионерском животу. Али, професор Миодраг Зец, са којим сам разговарао за потребе писања овог текста, каже како се може догодити да се тај одлазећи слој становништва додатно ојади, а да после тога не буде ништа. Паре се слију у буџет, па се потроше, потребе буџета постају све веће, а пензије све мање, и то је већ економска имплозија државе, банкрот изнутра.

Економски аналитичар Милан Ћулибрк мисли да читава идеја о намицању пара у државну касу подсећа на стрип о Алану Форду, у коме је један од јунака, Суперхик, дошао на сасвим оригиналну идеју: одузимање сиромашнима и даровање богатих.

Без бриге, овде је сиромашна и држава, која је постала таква жмурећи пред рађањем беспризорне криминалне плутократије на рачун свих грађана Србије, па и пензионера. Наш Суперхик долази за који дан, најкасније до средине септембра. Па да видимо, можда ће ипак бити милосрднији од Фискалног савета и Лазара Крстића.