Дуго путовање кроз Европу

Дуго путовање српске фудбалске репрезентације кроз Европу неће бити лако ни једноставно ни после резултатског успеха избореног у Португалији. Дан после утакмице која је у великој мери била одговор на неколико отворених дилема о вредности Клементеовог тима, мора се констатовати да смо пронашли начин како да парирамо једној од најбољих европских селекција.

Много тешких околности било је уочи ове утакмице. Тежиште снаге тима померало се попут клатна, са једне на другу страну. Једни су тврдили како је Хавијер Клементе за релативно кратко време направиo хармоничну репрезентативну целину, посебно потенцирајући искуство и знање последње линије тима.

Други су сматрали да немамо добре играче на средини терена, да нам је игра банализована и углавном усмерена на високог Николу Жигића и његову играчку форму.

У самој овој чињеници да се квалитет једне репрезентације оцењује као да је реч о јабуци која се дели на два дела, довољно говори о великој неозбиљности са којом се овде говори о фудбалу. Истина је да смо после Светског првенства задржали искусне одбрамбене играче, придодавши им и неколико талентованих, као што је тачно да ни "мали Наполеон" није могао да пронађе боље од ових са којима сада располаже за задатке на средини терена и у шпицу напада.

Стварање тима није посао од једног дана, као што озбиљна анализа португалског ремија не сме да буде извршена лаконски само због оствареног резултата. Заједнички именитељ већине утакмица у досадашњем току квалификација јесу приметне осцилације, непоштовање захтева да се игра свих 90 минута у ритму који Клементе захтева, потцењивачком односу према аутсајдерима на папиру којих заправо више и нема у европском фудбалу. Сасвим сигурно да би Клементеов учинак после ове утакмице био мерен другачијим аршинима да све хазардерске потезе није претворио у реми. Он нема чаробни штапић да то учини у будућности, али оно што је обавеза прве врсте у одлучујућем квалификационом кругу од преостале четири утакмице јесте да се ни по коју цену не сме дозволити лоша припрема, импровизација и примена нама тако омиљеног слогана – лако ћемо.

Српски фудбал дуго година тражи излаз из лавиринта. На клупско посртање да овде посебно не подсећамо, организационе, кадровске и финансијске проблеме такође, па је зато обавеза репрезентативног дела фудбалске организације да до краја искористимо шансу која нам се указала после неочекиваних резултата остварених у групи и наше упорности да останемо у трци за одлазак у Аустрију и Швајцарску 2008. године.

--------------------------------------------------------------------------

Клементеова вера у младе

Оно што је јако добро јесте Клементеово инсистирање да у свакој прилици прилично монотоним гласом, али суштински јасном поруком уверава јавност како српска репрезентација једино не сме да се одрекне једног фудбалског таласа који је пре неколико месеци стигао и до финала младих фудбалера на Старом континенту. Као да је Клементе открио нашу вечиту склоност да после једног или два неуспеха отпишемо и оне младиће који су тако високо котирани у европским фудбалским круговима.

Да је баскијски стручњак следио ехо јавности и нашу стару праксу да када нешто није добро одмах све мењамо, па макар били сигурни да ће то изаћи и на горе, вероватно бисмо у Португалији играли с неким другим људима и у другим околностима. То је суштинска вредност ангажовања овог искусног тренера.

Уколико још и успе да нас одведе на Европски шампионат то може бити и тачка ослонца на којој се може градити будућност српског фудбала. Али на том путу биће још великих искушења, крајности у мишљењима око Клементеовог начина рада, но ако смо озбиљни морамо до краја испоштовати оно што се одавно чини у савременом фудбалу и подржати ове младе играче на путу да значајније искораче у сурови професионални свет.