ПОМАК У КАРАБАХУ

Кавкаска Јерменија све теже осећа цену "независности" Нагорно-Карабаха – азербејџанске аутономије коју су Јермени "осамосталили", крвавим ратом две републике раних деведесетих.

Тридесет хиљада људи је погинуло непотребно. Сада се показује да није лако издржавати "независни" Карабах и, осим тога, опскрбљивати још 360.000 Јермена, избеглих у Јерменију из Бакуа, у страху од одмазде. Док, у исто време, губитник територије Азербејџан, проживљава економски успон (35 одсто годишње!), уз осећај да "плива" у доларима од нафте. Има посла и може се зарадити.

Степанакерт је "независан" и пуст. Слично власти кипарских Турака, који су својевремено силом оградили сопствени део Кипра али их признаје само Анкара – и "независни" Карабах, признат је једино у Јеревану.

Ипак, добитник игре јесте Карабах. Његови политички милитанти сишли су захваљујући рату из пустих брда, и јашући на високо подигнутом таласу јерменског национализма завладали Јерменијом. Као агресивни рачић, који је запосео удобнију љуштуру морског пужа.

"Хајде, размислимо – ко је у стању да се понесе с тим опасностима (да Азербејџан, евентуално, силом врати изгубљену територију), агитовао је у време јерменских избора, председник Јерменије Роберт Хочарјан. "Они политичари који су прошли рат и учествовали у формирању наших оружаних снага? Или, пак, они који не разликују пушку од аутомата?"

Одговор бирача дат је саставом новог парламента. Они који "не разликују пушку" – (партије опозиционе властима, Законита држава, Наслеђе и др.) поражени су до ногу. Самлевени су машином државно финансиране кампање. Жигосани су као политичке млакоње или издајници, непатриоти.

Таква иста судбина снашла је пре неколико година и Левона Тер-Петросјана, Хочарјановог претходника на дужности, кажњеног губитком положаја због покушаја да се договори о некаквом политичком решењу за покрајину са Хејдаром Алијевом, тада председником Азербејџана.

Лагодну већину у асамблеји освојили су они "који знају шта је аутомат", Републиканска партија Јерменије и њене две мање сапутнице у потпори извршној власти. Произведен је парламент, од којег се очекује да 2008. осигура рокаду у врху државе две најмоћније личности, Хочаријана и Саркисијана.

Хочарјаново председничко место препустиће се Сержу Саркисијану, недавно именованом премијеру. А место премијера Јерменије, понудиће се заузврат Хочарјану. И један и други су Јермени родом из Карабаха. У време рата, Хочарјан је био политички, а Саркисијан војни вођ у Степанакерту. Око те двојице сада је широка база "патриотских" кадрова, сабијених у клан, уз чију је помоћ Карабах преузео у руке Јерменију.

Ту су услови у којима, Азербејџан, Јерменија и Група Минск (САД, Русија и Француска) трагају за "решењем". Али, то траје већ петнаест година.

Непосредно заинтересовани, Баку и Јереван, ишчекују да виде чиме ће се завршити прича о Косову и Метохији. Азербејџан, у нади да ће спор можда бити решен у корист Србије. То би ојачало аргумент да се и Нагорно-Карабах врати Азербејџану – рецимо, уз највећу претпостављену самосталност Јермена Карабаха у односу на Баку.

Усред инерције мртвила без рока, један догађај инициран из Москве, произвео је малу, али сензационалну промену. Реч је о амбасадорима Јерменије и Азербејџана у Русији. С групом од десет јерменских и азербејџанских интелектуалаца, они су изнебуха посетили Баку, Јереван и Степанакерт, говорећи с Алијевом, Хочарјаном и Гукасјаном ("председником" Карабаха ) о политици "ситних корака". Рецимо, допуштења становништву уз границу, да почне комуникацију и послове. По могућству, обнављајући "коегзистенцију" старог живота, срушену националистичким походима.

Рано је за икакав закључак. Али, први пут је један од амбасадора, говорећи о оном другом, употребио израз "мој пријатељ". До пре неколико дана то није допуштано. Можда Руси, који имају кључ у рукама јер су у стању да притисну Јерменију, могу у овом случају учинити више него ОУН и Група Минск. А привукли би тиме ближе себи Азербејџан, "чеп на боци с нафтом Каспија"...