POMAK U KARABAHU

Kavkaska Jermenija sve teže oseća cenu "nezavisnosti" Nagorno-Karabaha – azerbejdžanske autonomije koju su Jermeni "osamostalili", krvavim ratom dve republike ranih devedesetih.

Trideset hiljada ljudi je poginulo nepotrebno. Sada se pokazuje da nije lako izdržavati "nezavisni" Karabah i, osim toga, opskrbljivati još 360.000 Jermena, izbeglih u Jermeniju iz Bakua, u strahu od odmazde. Dok, u isto vreme, gubitnik teritorije Azerbejdžan, proživljava ekonomski uspon (35 odsto godišnje!), uz osećaj da "pliva" u dolarima od nafte. Ima posla i može se zaraditi.

Stepanakert je "nezavisan" i pust. Slično vlasti kiparskih Turaka, koji su svojevremeno silom ogradili sopstveni deo Kipra ali ih priznaje samo Ankara – i "nezavisni" Karabah, priznat je jedino u Jerevanu.

Ipak, dobitnik igre jeste Karabah. Njegovi politički militanti sišli su zahvaljujući ratu iz pustih brda, i jašući na visoko podignutom talasu jermenskog nacionalizma zavladali Jermenijom. Kao agresivni račić, koji je zaposeo udobniju ljušturu morskog puža.

"Hajde, razmislimo – ko je u stanju da se ponese s tim opasnostima (da Azerbejdžan, eventualno, silom vrati izgubljenu teritoriju), agitovao je u vreme jermenskih izbora, predsednik Jermenije Robert Hočarjan. "Oni političari koji su prošli rat i učestvovali u formiranju naših oružanih snaga? Ili, pak, oni koji ne razlikuju pušku od automata?"

Odgovor birača dat je sastavom novog parlamenta. Oni koji "ne razlikuju pušku" – (partije opozicione vlastima, Zakonita država, Nasleđe i dr.) poraženi su do nogu. Samleveni su mašinom državno finansirane kampanje. Žigosani su kao političke mlakonje ili izdajnici, nepatrioti.

Takva ista sudbina snašla je pre nekoliko godina i Levona Ter-Petrosjana, Hočarjanovog prethodnika na dužnosti, kažnjenog gubitkom položaja zbog pokušaja da se dogovori o nekakvom političkom rešenju za pokrajinu sa Hejdarom Alijevom, tada predsednikom Azerbejdžana.

Lagodnu većinu u asambleji osvojili su oni "koji znaju šta je automat", Republikanska partija Jermenije i njene dve manje saputnice u potpori izvršnoj vlasti. Proizveden je parlament, od kojeg se očekuje da 2008. osigura rokadu u vrhu države dve najmoćnije ličnosti, Hočarijana i Sarkisijana.

Hočarjanovo predsedničko mesto prepustiće se Seržu Sarkisijanu, nedavno imenovanom premijeru. A mesto premijera Jermenije, ponudiće se zauzvrat Hočarjanu. I jedan i drugi su Jermeni rodom iz Karabaha. U vreme rata, Hočarjan je bio politički, a Sarkisijan vojni vođ u Stepanakertu. Oko te dvojice sada je široka baza "patriotskih" kadrova, sabijenih u klan, uz čiju je pomoć Karabah preuzeo u ruke Jermeniju.

Tu su uslovi u kojima, Azerbejdžan, Jermenija i Grupa Minsk (SAD, Rusija i Francuska) tragaju za "rešenjem". Ali, to traje već petnaest godina.

Neposredno zainteresovani, Baku i Jerevan, iščekuju da vide čime će se završiti priča o Kosovu i Metohiji. Azerbejdžan, u nadi da će spor možda biti rešen u korist Srbije. To bi ojačalo argument da se i Nagorno-Karabah vrati Azerbejdžanu – recimo, uz najveću pretpostavljenu samostalnost Jermena Karabaha u odnosu na Baku.

Usred inercije mrtvila bez roka, jedan događaj iniciran iz Moskve, proizveo je malu, ali senzacionalnu promenu. Reč je o ambasadorima Jermenije i Azerbejdžana u Rusiji. S grupom od deset jermenskih i azerbejdžanskih intelektualaca, oni su iznebuha posetili Baku, Jerevan i Stepanakert, govoreći s Alijevom, Hočarjanom i Gukasjanom ("predsednikom" Karabaha ) o politici "sitnih koraka". Recimo, dopuštenja stanovništvu uz granicu, da počne komunikaciju i poslove. Po mogućstvu, obnavljajući "koegzistenciju" starog života, srušenu nacionalističkim pohodima.

Rano je za ikakav zaključak. Ali, prvi put je jedan od ambasadora, govoreći o onom drugom, upotrebio izraz "moj prijatelj". Do pre nekoliko dana to nije dopuštano. Možda Rusi, koji imaju ključ u rukama jer su u stanju da pritisnu Jermeniju, mogu u ovom slučaju učiniti više nego OUN i Grupa Minsk. A privukli bi time bliže sebi Azerbejdžan, "čep na boci s naftom Kaspija"...