Казна за народ, вође поштеђене

Нај­но­ви­је над­и­гра­ва­ње Ис­то­ка и За­па­да око Укра­ји­не па­жњу ши­ре јав­но­сти је по­но­во скре­ну­ло на је­дан од нај­кон­тро­верз­ни­јих ме­ха­ни­за­ма ме­ђу­на­род­ног при­ти­ска – санк­ци­је. Ме­ђу­соб­но их раз­ме­њу­ју оба за­ва­ђе­на бло­ка, а чи­ни се да ће, као и у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва до­сад, ова­кве ме­ре до­не­ти ви­ше ште­те не­го ко­ри­сти. У уџ­бе­ни­ци­ма ме­ђу­на­род­них од­но­са санк­ци­је се де­фи­ни­шу као по­ли­тич­ки при­ти­сци ко­је углав­ном спро­во­де Ује­ди­ње­не на­ци­је и Европ­ска уни­ја, а има и уни­ла­те­рал­них об­ли­ка, ка­да за њи­ма по­се­жу по­је­ди­нач­не зе­мље. По­ве­ља УН ка­же да Са­вет без­бед­но­сти од зе­ма­ља чла­ни­ца УН мо­же зах­те­ва­ти да при­ме­не „ме­ре ко­је не укљу­чу­ју ору­жа­ну си­лу”, а то су ма­хом об­у­ста­ве ин­ве­сти­ци­ја и тр­го­ви­не са од­ре­ђе­ном зе­мљом, чи­ме се она ис­кљу­чу­је из гло­бал­ног тр­жи­шта. Санк­ци­је та­ко­ђе мо­гу би­ти упе­ре­не на по­је­ди­нач­не став­ке, као што су на­о­ру­жа­ње и наф­та. Њи­ма се мо­гу об­у­ста­ви­ти ва­зду­шни са­о­бра­ћај, су­спен­до­ва­ти ди­пло­мат­ски од­но­си, огра­ни­чи­ти пу­то­ва­ња и за­мр­зну­ти ра­чу­ни у ино­стра­ним бан­ка­ма.

Че­ста за­мер­ка на та­кав па­кет ме­ра је­сте њи­хов ле­га­ли­тет. По­је­ди­ни ауто­ри твр­де да санк­ци­је не­ма­ју прав­но уте­ме­ље­ње у ме­ђу­на­род­ном пра­ву. Пре­ма овој шко­ли ми­шље­ња, има­мо ап­сурд­ну си­ту­а­ци­ју у ко­јој се ме­ре ко­је би тре­ба­ло да спро­во­де за­кон и са­ме на­ла­зе ван за­кон­ског окви­ра.
Ле­га­ли­тет санк­ци­ја ни­је је­ди­ни про­блем санк­ци­ја. До­са­да­шња прак­са је по­ка­за­ла да оне мно­го ви­ше по­га­ђа­ју обич­не гра­ђа­не не­го њи­хо­ве во­ђе. У до­дат­ку до­ку­мен­ту на­зва­ном План за мир, ко­ји је 1995. на­пи­сао не­ка­да­шњи ге­не­рал­ни се­кре­тар УН Бу­трос Га­ли, санк­ци­је су опи­са­не као „тра­пав ин­стру­мент” ме­ђу­на­род­ног при­ти­ска. „Санк­ци­је отва­ра­ју етич­ко пи­та­ње ле­ги­тим­но­сти при­ти­ска на по­ли­тич­ке ли­де­ре зе­ма­ља про­тив ко­јих су упе­ре­не санк­ци­је, јер њи­хо­во де­ло­ва­ње нај­ви­ше пат­ње на­но­си обич­ним гра­ђа­ни­ма.”

Рас­те­гљи­вост де­фи­ни­ци­је окол­но­сти под ко­ји­ма је оправ­да­но уво­ђе­ње санк­ци­ја отва­ра про­стор за ши­ро­ку ин­тер­пре­та­ци­ју, што не­рет­ко во­ди у зло­у­по­тре­бу. Кри­ти­ча­ри ука­зу­ју да је уво­ђе­ње санк­ци­ја углав­ном при­стра­сно и да због за­ма­гље­них од­ред­би ме­ђу­на­род­ног пра­ва пре­су­дан ути­цај че­сто има­ју ин­те­ре­сне сфе­ре, па ова­кве ме­ре ли­че на од­ма­зду над не­ис­то­ми­шље­ни­ци­ма. Че­сто на­во­ђен при­мер дво­стру­ких ар­ши­на је­су санк­ци­је УН Ира­ку из 1990, чи­ји је циљ био ка­жња­ва­ње ирач­ке ин­ва­зи­је на Ку­вајт.

Не­ке дру­ге ин­ва­зи­је и оку­па­ци­је ни­су, ме­ђу­тим, санк­ци­о­ни­са­не. Изра­ел, Ма­ро­ко, Тур­ска и Ин­до­не­зи­ја су, на при­мер, из­бе­гли санк­ци­је ка­да су из­вр­ши­ли ин­ва­зи­ју на су­се­де и оку­пи­ра­ли те­ри­то­ри­је иако је Са­вет без­бед­но­сти од њих за­тра­жио по­вла­че­ње. У слу­ча­ју Ује­ди­ње­них на­ци­ја, про­стор за уплив раз­ли­чи­тих сфе­ра ути­ца­ја отва­ра од­ред­ба по ко­јој спро­во­ђе­ње санк­ци­ја, ка­да су јед­ном уве­де­не, над­гле­да ко­ми­тет Са­ве­та без­бед­но­сти чи­ји рад ни­је ја­ван. На тај на­чин је про­цес спро­во­ђе­ња санк­ци­ја ве­о­ма по­ли­ти­зо­ван и под­ло­жан при­ти­сци­ма стал­них чла­ни­ца СБ УН.

По­сле­ди­це кон­тра­про­дук­тив­них ме­ра не тр­пе са­мо санк­ци­о­ни­са­не зе­мље. Др­жа­ве у њи­хо­вом окру­же­њу по­ста­ју ко­ла­те­рал­на ште­та јер ин­ди­рект­но сно­се по­сле­ди­це ка­жња­ва­ња сво­јих су­се­да и тр­го­вин­ских парт­не­ра. Ка­да су 1992. уве­де­не санк­ци­је СР Ју­го­сла­ви­ји, за­тво­ре­ни су мно­ги же­ле­знич­ки и друм­ски ко­ри­до­ри за тран­спорт ро­бе, што се од­ра­зи­ло на окол­не зе­мље, у ко­ји­ма је као по­сле­ди­ца по­ску­пље­ња тран­спор­та до­шло до ско­ка це­на.

Исто­ри­ју санк­ци­о­ни­са­ња обе­ле­жа­ва­ју мно­го­број­ни не­у­спе­си. Та­ко је би­ло још у вре­ме Ли­ге на­ро­да, ка­да 1935. Ита­ли­ја ни под санк­ци­ја­ма пре­те­че УН ни­је при­ста­ла на по­вла­че­ње из Ети­о­пи­је. Уни­ла­те­рал­не санк­ци­је су још не­у­спе­шни­је. Ем­бар­го на из­воз жи­та­ри­ца ко­ји су САД уве­ле Со­вјет­ском Са­ве­зу 1980. ни­је до­вео до по­вла­че­ња Со­вје­та из Ав­га­ни­ста­на, као што ни аме­рич­ке санк­ци­је Ку­би ни­су до­ве­ле до про­ме­не вла­сти у Ха­ва­ни. Не­рет­ко санк­ци­је ко­је уво­ди јед­на зе­мља мо­гу има­ти ефе­кат бу­ме­ран­га. Ем­бар­го на из­воз жи­та­ри­ца је та­ко ви­ше ште­те на­нео аме­рич­ким фар­ме­ри­ма не­го со­вјет­ским по­тро­ша­чи­ма.

Уво­ђе­ње санк­ци­ја, ма­кар у но­ви­јој исто­ри­ји, прав­да се по­др­шком раз­во­ју де­мо­кра­ти­је у санк­ци­о­ни­са­ној зе­мљи. То ипак пре зву­чи као пра­зна па­ро­ла, бу­ду­ћи да из­ме­ђу санк­ци­ја и де­мо­кра­ти­је не­ма ди­рект­не ве­зе. По­је­ди­не сту­ди­је, исти­на, упо­зо­ра­ва­ју да та­ко­зва­не де­мо­крат­ске санк­ци­је, ко­је ци­ља­но де­лу­ју са­мо на обла­сти уна­пре­ђе­ња де­мо­крат­ских те­ко­ви­на, до­но­се не­ке ре­зул­та­те.
Еко­ном­ске санк­ци­је, ко­ји­ма се нај­че­шће при­бе­га­ва, чи­не упра­во су­прот­но и, шта­ви­ше, под­сти­чу вла­сто­др­шце да до­дат­но огра­ни­че људ­ска пра­ва и сло­бо­де у сво­јим зе­мља­ма.

Ана­ли­за ко­ја се ба­ви­ла санк­ци­ја­ма у пе­ри­о­ду од 1972. до 2000. по­ка­за­ла је да све еко­ном­ске санк­ци­је, би­ло крат­ко­роч­не би­ло ду­го­роч­не, знат­но сма­њу­ју ни­во де­мо­кра­тич­но­сти у ци­ља­ној зе­мљи. Јед­на дру­га ста­ти­сти­ка по­ка­зу­је да је од 116 слу­ча­је­ва санк­ци­ја уве­де­них од 1914. до 1990. са­мо че­твр­ти­на до­ве­ла до про­ме­не по­ли­ти­ке.