Краљ малог фудбала

Дорћол је опет у црном. Оде и Раде Радисављевић, непоновљиви другар с најмање четири надимка – Дера, Муја, Кондор и Ајкула. Дорћолски дриблер и голгетер, пре свега легендарни лик из овог београдског краја.

Раде je јуче сахрањен на Бежанијском гробљу, где се сјатило пола Дорћола и река партизановаца – да ода последњу пошту београдском Краљу малог фудбала. Одувек је имао велико срце и танке живце. Волео је да изазива судбину и да се инати с неистомишљеницима. Умео је и да зановета, и то увек кроз дискретан смех. Својевремено је био специфичан и по најнегованијим зулуфима на Дорћолу.

Његов незаборавни тата Чеда, „војно лице из Мионице у служби југословенског фудбала”, како се шалио, волео је да нас још као клинце сврстава у фудбалске екипе и да буде главни судија на импровизованим калемегданским теренима. Раде се већ тада истицао вансеријским даром, првенствено као нападачки виртуоз.

Прво је постао ведета у дворишту основне школе „Ага”, где се својевремено играо враголански мали фудбал који је прерастао у мит. И данас се прича о његовим живописним учесницима: Ристи Ћелавом (луцидном диригенту игре и непресушном вицмејкеру), Милету Хенту (дорћолском Фернанделу), Стикету (неодољивом шерету и неустрашивом дијаболику брзине), Пулету (најелегантнијем дорћолском шмекеру), Нини (најјачем Дорћолцу у време ферки), Шизу (најсрчанијем до бола), Стевкету (непрестано насмејаном), Микију Мајмуну (бржем од најбржих), Шиљи (чвршћем од најчвршћих) Влаји (неодољиво симпатичном дебељуци и другару над другарима), Ајри (најлепршавијем), Љуби Плавшићу (увек најуљуднијем и најузорнијем Дорћолцу), Векни (најсналажљивијем)… и Радету (најталентованијем дорћолском фудбалеру), наравно.

– „Ага” је данас „Алас”, а и фудбал као да је променио име – причао је донедавно Раде. Био је раскошан фудбалски таленат, лепршав и експлозиван – али и својеглав и задрт. Држао је до себе, без пардона.

Одрастао је у Улици краља Петра док се звала Седмог јула, а касније се преселио недалеко – у Јевремову, преко пута Бајракли џамије, на средину Горњег Дорћола.

У тандему с продорним Векном (Зораном Векићем), Раде је седамдесетих година у дресу Дорћола доминирао београдским фудбалским теренима. Нешто касније био је и центарфор ОФК Београда, Радничког, Пролетера, Вардара и Олимпије.

Ипак, у малом фудбалу био је неприкосновен. Фудбалом је инфицирао и двојицу синова – Милоша и Марка, правоверне навијаче Партизана, Радетовог омиљеног великог клуба. Старији син Милош, познатији по надимку Кими, својевремено је постао и вођа навијачке групе „Алкатраз”.

– Дођи, Пеки, попиј пиво, а ја ћу сок, ово ти је још једна прилика да седиш с историјом фудбала – позивао ме је гостољубиви Раде, иначе ортодоксни антиалкохоличар, када смо се последњи пут срели у башти Малог Калемегдана.

Иако је избегавао алкохол, није припадао онима који свој живот штедљиво срчу на сламку, да им што дуже потраје.

– Ако једнога дана будем умро, волео бих да то буде неки други дан – шалио се Раде на свој начин.

Красио га је мангупски шарм, лагани клај-клај корак и живописна гестикулација. Некад је имао обичај да у шетњи Кнез Михаиловом дриблује замишљене противнике, и то по целој штрафти крцатој пролазницима.

Да је био мало смиренији, богови мало милостивији, а коцке мало боље бачене – Раде би несумњиво био велика фудбалска звезда.

Годинама је возио такси широм Београда, али је највише волео да се врти по Дорћолу, где је провео цео живот.

Збогом, Раде, дорћолска легендо, почивај у миру.