Јушченкови излети

Лидери најјачих украјинских партија прихватили су се тешке артиљерије. Свега десетак дана уочи ванредних парламентарних избора, заказаних за недељу 30. септембра, до сада релативно мирна предизборна кампања ужурбано се усијава. Обећања бирачима као и критике на рачун политичких опонената пљуште на све стране. Некоректности у међустраначким односима које су припретиле да цео политички живот Украјине извргну руглу, и због којих је пролетос и распуштена Врховна рада (парламент), све више падају у заборав. Поново је много тога дозвољено.

Пре неколико дана, на предизборном скупу у Лавову, председник државе Виктор Јушченко вратио се у улогу партијског лидера и позвао присутне да свој глас дају коалицији Наша Украјина–Народна слога. "Сматрам да и као председник и као грађанин имам право на овакав позив, и уверен сам да су управо они (НУ–НС) та снага, патриоти и професионалци, која је способна да ми ефикасно помаже у остварењу зацртаних планова", истакао је Јушченко.

Није ни требало сумњати да ће председниково иступање изазвати праву буру међу његовим противницима, посебно у Партији региона премијера Виктора Јануковича. "Према уставу, шеф државе нема право да учествује у агитацији на страни било које политичке партије. Он (Јушченко) управо то ради – користи се председничким атрибутима", одвратио је гневно Јанукович.

"Покривање" олигарха

Прошли, редовни, парламентарни избори у Украјини, одржани у марту 2006, по оценама независних посматрача протекли су у складу са принципима страначког фер-плеја. Све је говорило да је бивша совјетска република, после прилично аутократске владавине првог председника Леонида Кучме, па преко бурних дана "наранџасте револуције", чврсто ступила на тло демократије. Међутим, много тога је остало недоречено.

Приватизација изведена по рецепту транзиције, и започета још у Кучминој епоси, створила је слој олигарха за које политичко представљање у парламенту представља само могућност за законско "покривање" већ извршене класичне пљачке. Дакле, све оно што је виђено и у другим државама које су прошле сличан пут. У таквим условима понашање политичких субјеката често зна да склизне у недозвољене воде.

Пример Виктора Јушченка који током предизборне кампање у једном тренутку, практично, престаје да буде "председник свих Украјинаца" није усамљен. Такве "излете" дозвољавали су себи и шефови других држава. Ипак, питање које се неминовно намеће јесте: ко је онда, у датом тренутку у Лавову, био представник оних грађана који не припадају табору који заступа председник, или, једноставно, не припадају ниједном табору?

Али Јушченка тренутно муче други проблеми. Његов рејтинг међу Украјинцима последњих месеци свео се на непријатних петнаестак процената. Главни противник, премијер Јанукович, и на том плану стоји далеко боље, а по неким проценама опасно га угрожава и некадашња револуционарна партнерка Јулија Тимошенко. Овакав однос снага могао би да помути упорна настојања актуелног председника да промени устав и себи обезбеди пуну власт у држави. Исту онакву какву је, у своје време, имао Леонид Кучма. То би представљало корак уназад у односу на уставне промене које су ступиле на снагу почетком године, а према којима је председничко-парламентарно устројство Украјине замењено парламентарно-председничким. Али Јушченко, једноставно, није довољно јак да на други начин обузда самовољу парламентараца. Њему је зато од животне важности што бољи пласман НУ–НС.

Силом сарадници

Међутим, председник ће, како сада изгледа, и после ванредних избора бити присиљен да сарађује са Јануковичем, па чак и под сличним условима. А то би значајно успорило његову мисију укључивања државе у евроатлантске интеграције и, несумњиво, утицало на прилив капитала из иностранства, посебно сада када Украјина са нестрпљењем очекује пријем у Светску трговинску организацију.

Шеф украјинске државе је свестан да је карта ослањања на "изборну вољу грађана" за њега већ прилично истрошена. Наставак сарадње са Јануковичем одржаће га како-тако на власти, али ће зато кредибилитет револуционара и коначно бити изгубљен. Својевремено потписивање "Универзала" – повеље којом су се сви политички играчи Украјине обавезали на праћење заједничке стратешке политике – требало је земљу да врати на јединствени колосек, међутим, међупартијске нетрпељивости су, очигледно, и ту узеле данак.