Среда, 22.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ни­сам хтео да бу­дем Ми­ло­ше­ви­ћев Мо­ло­тов

Ни­сам хтео да бу­дем Ми­ло­ше­ви­ћев Мо­ло­тов
Драгољуб Мићуновић (Фото Танјуг)

Сим­бо­лич­ног на­сло­ва „Жи­вот у не­вре­ме­ну”, дру­ги том ме­мо­а­ра Дра­го­љу­ба Ми­ћу­но­ви­ћа у из­да­њу про­фе­со­ра и по­ли­ти­ча­ра и јед­ног од осни­ва­ча Де­мо­крат­ске стран­ке, по­ка­зу­је ње­го­ву ве­шти­ну и у при­ват­ним и у слу­жбе­ним раз­го­во­ри­ма. У нај­те­жем пе­ри­о­ду за Ср­би­ју Ми­ћу­но­вић се као је­дан од ли­де­ра опо­зи­ци­је сре­тао прак­тич­но са свим ре­ле­вант­ним по­ли­ти­ча­ри­ма у зе­мљи и све­ту, али па­жњу при­вла­че раз­го­во­ри са Сло­бо­да­ном Ми­ло­ше­ви­ћем и Зо­ра­ном Ђин­ђи­ћем. На пи­та­ње ко су би­ли нај­за­ни­мљи­ви­ји са­го­вор­ни­ци из вла­сти, стран­ке или ино­стран­ства де­ве­де­се­тих го­ди­на, и сам по­ми­ње Ми­ло­ше­ви­ћа, Ђин­ђи­ћа и Сај­ру­са Вен­са.

– Сва­ко има не­ку пер­цеп­ци­ју до­га­ђа­ја, ја сам се тру­дио да бу­дем објек­ти­ван. Про­во­ди­те с љу­ди­ма раз­не пе­ри­о­де жи­во­та. С Ђин­ђи­ћем је то био дуг пе­ри­од и раз­ли­чи­те успо­ме­не и ис­ку­ства. Био сам с ра­зним са­го­вор­ни­ци­ма, мо­рао сам че­сто да раз­го­ва­рам и опи­сао сам не­ке од њих. Не­ки раз­го­во­ри би­ли су с на­ме­ром да се по­стиг­не циљ, не­ки при­ја­тељ­ски, а ме­ђу они­ма ко­ји су би­ли дра­ма­тич­ни био је раз­го­вор са Ми­ло­ше­ви­ћем 9. мар­та 1991, јер сам при­ме­тио да има про­блем и жу­ри а ни­сам знао о че­му је реч – при­ча пр­ви пред­сед­ник ДС-а и на­ста­вља:

– У то­ку да­на ме­њао је рас­по­ло­же­ње. Пр­во је био ауто­ри­та­ран, а он­да па­си­ван и по­пу­стљив. Са­мо у ве­зи с Ву­ком Дра­шко­ви­ћем ни­је био по­пу­стљив, ре­кав­ши да ће то ре­ши­ти ис­тра­жни су­ди­ја. То су би­ли да­ни кад је за­се­да­ло Пред­сед­ни­штво СФРЈ, ко­је је тра­жи­ло уво­ђе­ње ван­ред­ног ста­ња. Ме­ђу­тим, ни­су има­ли ве­ћи­ну и кад су тен­ко­ви иза­шли, ни­ко­га ни­је би­ло на ули­ца­ма Бе­о­гра­да. Ми­ло­ше­вић се на­шао у си­ту­а­ци­ји да је­ди­но на ули­ца­ма Бе­о­гра­да има про­блем. Због то­га су на­ши пре­го­во­ри би­ли успе­шни, а не за­хва­љу­ју­ћи ме­ни. У не­ко­ли­ко дру­гих су­сре­та с њим ни­је би­ло те­шко раз­го­ва­ра­ти. Он је био лу­кав и ре­као би – шта ја ва­ма при­чам, ви сте про­фе­сор и зна­те бо­ље. И ја сам то ис­ко­ри­стио, па ка­да би ре­као не­што што ни­је у ре­ду, од­го­ва­рао сам да сам про­фе­сор и да ваљ­да то знам бо­ље. По­ку­ша­вао је да ме укло­ни с ме­ста пред­сед­ни­ка ДС-а, али ни­је успе­вао да ме на­го­во­ри ни на ка­кву ко­о­пе­ра­ци­ју. Ипак, у раз­го­во­ри­ма је био вр­ло ко­рек­тан, ни­је био не­при­јат­них сце­на.

Ево ка­ко је Ми­ћу­но­вић у књи­зи опи­сао свој по­след­њи раз­го­вор са Сло­бо­да­ном Ми­ло­ше­ви­ћем, 1993. го­ди­не:

„Не­што сам, про­фе­со­ре, раз­ми­шљао о Ва­ма. Ма­да се ми че­сто ни­смо сла­га­ли, око оце­не не­ких до­га­ђа­ја и ре­а­го­ва­ња на њих, Ви сте по­се­до­ва­ли увек пра­ви ди­пло­мат­ски такт. Пра­тио сам Ва­ше кон­так­те с ди­пло­мат­ским све­том и ка­ко сте на­сту­па­ли и го­во­ри­ли. За­што Ви не би­сте би­ли наш ам­ба­са­дор у Ва­шинг­то­ну?

Био сам из­не­на­ђен и од­го­во­рио сам му: „Пред­сед­ни­че, на­дам се да зна­те да ми та­мо не­ма­мо ам­ба­са­до­ра.”

Али он се бр­зо сна­шао: „Да, да, они су то спу­сти­ли на нај­ни­жи ни­во, не­го ми­слио сам у Њу­јорк у УН, та­мо Вас и зна­ју, а и са­чу­ва­ли смо ранг ам­ба­са­до­ра.”

Нај­зад сам схва­тио сми­сао по­ну­де: „Ни­је реч о ди­пло­мат­ском ран­гу, го­спо­ди­не пред­сед­ни­че, не­го Ви ме­не, ако до­бро раз­у­мем Ваш пред­лог, те­ра­те из зе­мље. Мо­рам да при­знам да је Ва­ша по­ну­да га­лант­на. Кад је Хру­шчов оте­рао Мо­ло­то­ва, по­слао га је у Мон­го­ли­ју, у Улан Ба­тор. Ви ме­не у Њу­јорк! Али ја не бих ниг­де из Бе­о­гра­да. Док сам пред­сед­ник опо­зи­ци­о­ног ДС-а, ја пре­тен­ду­јем на ту Ва­шу фо­те­љу.”

На­сме­јао се и од­го­во­рио: „Е, то ће­те мо­ра­ти да при­че­ка­те!”

„Че­ка­ћу ко­ли­ко год бу­дем мо­рао.”

„Жао ми је што то од­би­ја­те”, за­кљу­чио је ову те­му Ми­ло­ше­вић.

Кад су пре­шли на уну­тра­шње те­ме, Ми­ло­ше­вић је ре­као: „Онај ваш мо­мак Ђин­ђић, из­гле­да ми ве­о­ма ин­те­ли­ген­тан и спо­со­бан,”

„Сва­ка­ко”, сло­жио сам се, „он је из мо­је де­мо­крат­ске шко­ле.”

Ми­ћу­но­вић ка­же да је са до­ма­ћим по­ли­ти­ча­ри­ма би­ло до­ста те­шко раз­го­ва­ра­ти јер су упо­тре­бља­ва­ли ар­гу­мент – про­ме­ње­не окол­но­сти.

– Че­сто се де­ша­ва­ло да се не­што до­го­во­ри­те а не ис­пад­не ни­шта због про­ме­ње­них окол­но­сти. Од стра­них др­жав­ни­ка и ди­пло­ма­та нај­ја­чи ути­сак оста­вљао је Сај­рус Венс због је­згро­ви­тих пи­та­ња и пре­ци­зних од­го­во­ра кад га не­што пи­та­те. Имао је пла­ве сит­не очи ко­ји­ма вас је гле­дао пра­во и ко­је као да су го­во­ри­ле: ме­не пре­ва­ри­ти не мо­же­те, го­во­ри­те исти­ну.

Иако су по­сле сме­не у ДС-у Ми­ћу­но­вић и Ђин­ђић не­ко­ли­ко го­ди­на ко­рект­но по­ли­тич­ки са­ра­ђи­ва­ли и, ка­ко ка­же аутор, ма­ње-ви­ше слич­но ре­а­го­ва­ли на по­ли­тич­ке до­га­ђа­је, раз­го­вор је оста­јао на по­слов­ном ни­воу, без за­ла­же­ња у ин­тим­на по­ља и искре­но­сти без остат­ка. Ми­ћу­но­вић се при­се­ћа јед­ног раз­го­во­ра кра­јем 1999. го­ди­не. На Ђин­ђи­ће­ву ини­ци­ја­ти­ву са­ста­ли су се у стран­ци и раз­го­ва­ра­ли шест ча­со­ва:

„Су­тра­дан смо у Крун­ској ули­ци, у ње­го­вој кан­це­ла­ри­ји, тек у три по под­не при­ме­ти­ли да је вре­ме руч­ку. На кра­ју раз­го­во­ра за­гр­ли­ли смо се и рас­та­ли не­ка­ко рас­те­ре­ће­ни. Не­што сам знао од оно­га што ми је ре­као, а не­што ни­сам, уло­ге не­ких љу­ди сам знао, не­ких ни­сам, не­ки су се по­не­ли мно­го го­ре не­го што сам слу­тио, не­ке сам си­ту­а­ци­је раз­у­ме­вао, не­ке су ме за­па­њи­ле. Зо­ран ме је раз­о­ру­жа­вао бру­тал­ном искре­но­шћу и о сво­јој уло­зи. Зо­ран је мр­тав и не­у­ме­сно је и не­ко­рект­но пре­при­ча­ва­ти раз­го­вор ко­ји је во­ђен са­мо из­ме­ђу нас дво­ји­це, без све­до­ка. Ре­као сам му на кра­ју раз­го­во­ра: – Што се ме­не ти­че, та на­ша књи­га је да­нас про­чи­та­на и скло­пље­на и ни­ка­да је ви­ше не­ће­мо отва­ра­ти. С мо­је стра­не, све мо­же­мо пре­да­ти за­бо­ра­ву.”

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.