Ни­сам хтео да бу­дем Ми­ло­ше­ви­ћев Мо­ло­тов

Сим­бо­лич­ног на­сло­ва „Жи­вот у не­вре­ме­ну”, дру­ги том ме­мо­а­ра Дра­го­љу­ба Ми­ћу­но­ви­ћа у из­да­њу про­фе­со­ра и по­ли­ти­ча­ра и јед­ног од осни­ва­ча Де­мо­крат­ске стран­ке, по­ка­зу­је ње­го­ву ве­шти­ну и у при­ват­ним и у слу­жбе­ним раз­го­во­ри­ма. У нај­те­жем пе­ри­о­ду за Ср­би­ју Ми­ћу­но­вић се као је­дан од ли­де­ра опо­зи­ци­је сре­тао прак­тич­но са свим ре­ле­вант­ним по­ли­ти­ча­ри­ма у зе­мљи и све­ту, али па­жњу при­вла­че раз­го­во­ри са Сло­бо­да­ном Ми­ло­ше­ви­ћем и Зо­ра­ном Ђин­ђи­ћем. На пи­та­ње ко су би­ли нај­за­ни­мљи­ви­ји са­го­вор­ни­ци из вла­сти, стран­ке или ино­стран­ства де­ве­де­се­тих го­ди­на, и сам по­ми­ње Ми­ло­ше­ви­ћа, Ђин­ђи­ћа и Сај­ру­са Вен­са.

– Сва­ко има не­ку пер­цеп­ци­ју до­га­ђа­ја, ја сам се тру­дио да бу­дем објек­ти­ван. Про­во­ди­те с љу­ди­ма раз­не пе­ри­о­де жи­во­та. С Ђин­ђи­ћем је то био дуг пе­ри­од и раз­ли­чи­те успо­ме­не и ис­ку­ства. Био сам с ра­зним са­го­вор­ни­ци­ма, мо­рао сам че­сто да раз­го­ва­рам и опи­сао сам не­ке од њих. Не­ки раз­го­во­ри би­ли су с на­ме­ром да се по­стиг­не циљ, не­ки при­ја­тељ­ски, а ме­ђу они­ма ко­ји су би­ли дра­ма­тич­ни био је раз­го­вор са Ми­ло­ше­ви­ћем 9. мар­та 1991, јер сам при­ме­тио да има про­блем и жу­ри а ни­сам знао о че­му је реч – при­ча пр­ви пред­сед­ник ДС-а и на­ста­вља:

– У то­ку да­на ме­њао је рас­по­ло­же­ње. Пр­во је био ауто­ри­та­ран, а он­да па­си­ван и по­пу­стљив. Са­мо у ве­зи с Ву­ком Дра­шко­ви­ћем ни­је био по­пу­стљив, ре­кав­ши да ће то ре­ши­ти ис­тра­жни су­ди­ја. То су би­ли да­ни кад је за­се­да­ло Пред­сед­ни­штво СФРЈ, ко­је је тра­жи­ло уво­ђе­ње ван­ред­ног ста­ња. Ме­ђу­тим, ни­су има­ли ве­ћи­ну и кад су тен­ко­ви иза­шли, ни­ко­га ни­је би­ло на ули­ца­ма Бе­о­гра­да. Ми­ло­ше­вић се на­шао у си­ту­а­ци­ји да је­ди­но на ули­ца­ма Бе­о­гра­да има про­блем. Због то­га су на­ши пре­го­во­ри би­ли успе­шни, а не за­хва­љу­ју­ћи ме­ни. У не­ко­ли­ко дру­гих су­сре­та с њим ни­је би­ло те­шко раз­го­ва­ра­ти. Он је био лу­кав и ре­као би – шта ја ва­ма при­чам, ви сте про­фе­сор и зна­те бо­ље. И ја сам то ис­ко­ри­стио, па ка­да би ре­као не­што што ни­је у ре­ду, од­го­ва­рао сам да сам про­фе­сор и да ваљ­да то знам бо­ље. По­ку­ша­вао је да ме укло­ни с ме­ста пред­сед­ни­ка ДС-а, али ни­је успе­вао да ме на­го­во­ри ни на ка­кву ко­о­пе­ра­ци­ју. Ипак, у раз­го­во­ри­ма је био вр­ло ко­рек­тан, ни­је био не­при­јат­них сце­на.

Ево ка­ко је Ми­ћу­но­вић у књи­зи опи­сао свој по­след­њи раз­го­вор са Сло­бо­да­ном Ми­ло­ше­ви­ћем, 1993. го­ди­не:

„Не­што сам, про­фе­со­ре, раз­ми­шљао о Ва­ма. Ма­да се ми че­сто ни­смо сла­га­ли, око оце­не не­ких до­га­ђа­ја и ре­а­го­ва­ња на њих, Ви сте по­се­до­ва­ли увек пра­ви ди­пло­мат­ски такт. Пра­тио сам Ва­ше кон­так­те с ди­пло­мат­ским све­том и ка­ко сте на­сту­па­ли и го­во­ри­ли. За­што Ви не би­сте би­ли наш ам­ба­са­дор у Ва­шинг­то­ну?

Био сам из­не­на­ђен и од­го­во­рио сам му: „Пред­сед­ни­че, на­дам се да зна­те да ми та­мо не­ма­мо ам­ба­са­до­ра.”

Али он се бр­зо сна­шао: „Да, да, они су то спу­сти­ли на нај­ни­жи ни­во, не­го ми­слио сам у Њу­јорк у УН, та­мо Вас и зна­ју, а и са­чу­ва­ли смо ранг ам­ба­са­до­ра.”

Нај­зад сам схва­тио сми­сао по­ну­де: „Ни­је реч о ди­пло­мат­ском ран­гу, го­спо­ди­не пред­сед­ни­че, не­го Ви ме­не, ако до­бро раз­у­мем Ваш пред­лог, те­ра­те из зе­мље. Мо­рам да при­знам да је Ва­ша по­ну­да га­лант­на. Кад је Хру­шчов оте­рао Мо­ло­то­ва, по­слао га је у Мон­го­ли­ју, у Улан Ба­тор. Ви ме­не у Њу­јорк! Али ја не бих ниг­де из Бе­о­гра­да. Док сам пред­сед­ник опо­зи­ци­о­ног ДС-а, ја пре­тен­ду­јем на ту Ва­шу фо­те­љу.”

На­сме­јао се и од­го­во­рио: „Е, то ће­те мо­ра­ти да при­че­ка­те!”

„Че­ка­ћу ко­ли­ко год бу­дем мо­рао.”

„Жао ми је што то од­би­ја­те”, за­кљу­чио је ову те­му Ми­ло­ше­вић.

Кад су пре­шли на уну­тра­шње те­ме, Ми­ло­ше­вић је ре­као: „Онај ваш мо­мак Ђин­ђић, из­гле­да ми ве­о­ма ин­те­ли­ген­тан и спо­со­бан,”

„Сва­ка­ко”, сло­жио сам се, „он је из мо­је де­мо­крат­ске шко­ле.”

Ми­ћу­но­вић ка­же да је са до­ма­ћим по­ли­ти­ча­ри­ма би­ло до­ста те­шко раз­го­ва­ра­ти јер су упо­тре­бља­ва­ли ар­гу­мент – про­ме­ње­не окол­но­сти.

– Че­сто се де­ша­ва­ло да се не­што до­го­во­ри­те а не ис­пад­не ни­шта због про­ме­ње­них окол­но­сти. Од стра­них др­жав­ни­ка и ди­пло­ма­та нај­ја­чи ути­сак оста­вљао је Сај­рус Венс због је­згро­ви­тих пи­та­ња и пре­ци­зних од­го­во­ра кад га не­што пи­та­те. Имао је пла­ве сит­не очи ко­ји­ма вас је гле­дао пра­во и ко­је као да су го­во­ри­ле: ме­не пре­ва­ри­ти не мо­же­те, го­во­ри­те исти­ну.

Иако су по­сле сме­не у ДС-у Ми­ћу­но­вић и Ђин­ђић не­ко­ли­ко го­ди­на ко­рект­но по­ли­тич­ки са­ра­ђи­ва­ли и, ка­ко ка­же аутор, ма­ње-ви­ше слич­но ре­а­го­ва­ли на по­ли­тич­ке до­га­ђа­је, раз­го­вор је оста­јао на по­слов­ном ни­воу, без за­ла­же­ња у ин­тим­на по­ља и искре­но­сти без остат­ка. Ми­ћу­но­вић се при­се­ћа јед­ног раз­го­во­ра кра­јем 1999. го­ди­не. На Ђин­ђи­ће­ву ини­ци­ја­ти­ву са­ста­ли су се у стран­ци и раз­го­ва­ра­ли шест ча­со­ва:

„Су­тра­дан смо у Крун­ској ули­ци, у ње­го­вој кан­це­ла­ри­ји, тек у три по под­не при­ме­ти­ли да је вре­ме руч­ку. На кра­ју раз­го­во­ра за­гр­ли­ли смо се и рас­та­ли не­ка­ко рас­те­ре­ће­ни. Не­што сам знао од оно­га што ми је ре­као, а не­што ни­сам, уло­ге не­ких љу­ди сам знао, не­ких ни­сам, не­ки су се по­не­ли мно­го го­ре не­го што сам слу­тио, не­ке сам си­ту­а­ци­је раз­у­ме­вао, не­ке су ме за­па­њи­ле. Зо­ран ме је раз­о­ру­жа­вао бру­тал­ном искре­но­шћу и о сво­јој уло­зи. Зо­ран је мр­тав и не­у­ме­сно је и не­ко­рект­но пре­при­ча­ва­ти раз­го­вор ко­ји је во­ђен са­мо из­ме­ђу нас дво­ји­це, без све­до­ка. Ре­као сам му на кра­ју раз­го­во­ра: – Што се ме­не ти­че, та на­ша књи­га је да­нас про­чи­та­на и скло­пље­на и ни­ка­да је ви­ше не­ће­мо отва­ра­ти. С мо­је стра­не, све мо­же­мо пре­да­ти за­бо­ра­ву.”