Нисам хтео да будем Милошевићев Молотов
Симболичног наслова „Живот у невремену”, други том мемоара Драгољуба Мићуновића у издању професора и политичара и једног од оснивача Демократске странке, показује његову вештину и у приватним и у службеним разговорима. У најтежем периоду за Србију Мићуновић се као један од лидера опозиције сретао практично са свим релевантним политичарима у земљи и свету, али пажњу привлаче разговори са Слободаном Милошевићем и Зораном Ђинђићем. На питање ко су били најзанимљивији саговорници из власти, странке или иностранства деведесетих година, и сам помиње Милошевића, Ђинђића и Сајруса Венса.
– Свако има неку перцепцију догађаја, ја сам се трудио да будем објективан. Проводите с људима разне периоде живота. С Ђинђићем је то био дуг период и различите успомене и искуства. Био сам с разним саговорницима, морао сам често да разговарам и описао сам неке од њих. Неки разговори били су с намером да се постигне циљ, неки пријатељски, а међу онима који су били драматични био је разговор са Милошевићем 9. марта 1991, јер сам приметио да има проблем и жури а нисам знао о чему је реч – прича први председник ДС-а и наставља:
– У току дана мењао је расположење. Прво је био ауторитаран, а онда пасиван и попустљив. Само у вези с Вуком Драшковићем није био попустљив, рекавши да ће то решити истражни судија. То су били дани кад је заседало Председништво СФРЈ, које је тражило увођење ванредног стања. Међутим, нису имали већину и кад су тенкови изашли, никога није било на улицама Београда. Милошевић се нашао у ситуацији да једино на улицама Београда има проблем. Због тога су наши преговори били успешни, а не захваљујући мени. У неколико других сусрета с њим није било тешко разговарати. Он је био лукав и рекао би – шта ја вама причам, ви сте професор и знате боље. И ја сам то искористио, па када би рекао нешто што није у реду, одговарао сам да сам професор и да ваљда то знам боље. Покушавао је да ме уклони с места председника ДС-а, али није успевао да ме наговори ни на какву кооперацију. Ипак, у разговорима је био врло коректан, није био непријатних сцена.
Ево како је Мићуновић у књизи описао свој последњи разговор са Слободаном Милошевићем, 1993. године:
„Нешто сам, професоре, размишљао о Вама. Мада се ми често нисмо слагали, око оцене неких догађаја и реаговања на њих, Ви сте поседовали увек прави дипломатски такт. Пратио сам Ваше контакте с дипломатским светом и како сте наступали и говорили. Зашто Ви не бисте били наш амбасадор у Вашингтону?
Био сам изненађен и одговорио сам му: „Председниче, надам се да знате да ми тамо немамо амбасадора.”
Али он се брзо снашао: „Да, да, они су то спустили на најнижи ниво, него мислио сам у Њујорк у УН, тамо Вас и знају, а и сачували смо ранг амбасадора.”
Најзад сам схватио смисао понуде: „Није реч о дипломатском рангу, господине председниче, него Ви мене, ако добро разумем Ваш предлог, терате из земље. Морам да признам да је Ваша понуда галантна. Кад је Хрушчов отерао Молотова, послао га је у Монголију, у Улан Батор. Ви мене у Њујорк! Али ја не бих нигде из Београда. Док сам председник опозиционог ДС-а, ја претендујем на ту Вашу фотељу.”
Насмејао се и одговорио: „Е, то ћете морати да причекате!”
„Чекаћу колико год будем морао.”
„Жао ми је што то одбијате”, закључио је ову тему Милошевић.
Кад су прешли на унутрашње теме, Милошевић је рекао: „Онај ваш момак Ђинђић, изгледа ми веома интелигентан и способан,”
„Свакако”, сложио сам се, „он је из моје демократске школе.”
Мићуновић каже да је са домаћим политичарима било доста тешко разговарати јер су употребљавали аргумент – промењене околности.
– Често се дешавало да се нешто договорите а не испадне ништа због промењених околности. Од страних државника и дипломата најјачи утисак остављао је Сајрус Венс због језгровитих питања и прецизних одговора кад га нешто питате. Имао је плаве ситне очи којима вас је гледао право и које као да су говориле: мене преварити не можете, говорите истину.
Иако су после смене у ДС-у Мићуновић и Ђинђић неколико година коректно политички сарађивали и, како каже аутор, мање-више слично реаговали на политичке догађаје, разговор је остајао на пословном нивоу, без залажења у интимна поља и искрености без остатка. Мићуновић се присећа једног разговора крајем 1999. године. На Ђинђићеву иницијативу састали су се у странци и разговарали шест часова:
„Сутрадан смо у Крунској улици, у његовој канцеларији, тек у три по подне приметили да је време ручку. На крају разговора загрлили смо се и растали некако растерећени. Нешто сам знао од онога што ми је рекао, а нешто нисам, улоге неких људи сам знао, неких нисам, неки су се понели много горе него што сам слутио, неке сам ситуације разумевао, неке су ме запањиле. Зоран ме је разоружавао бруталном искреношћу и о својој улози. Зоран је мртав и неумесно је и некоректно препричавати разговор који је вођен само између нас двојице, без сведока. Рекао сам му на крају разговора: – Што се мене тиче, та наша књига је данас прочитана и склопљена и никада је више нећемо отварати. С моје стране, све можемо предати забораву.”
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


