Одлазак учитеља српске демократије

Александар Апостоловски

Када је јуче објављена вест да је у 96. години преминуо Драгољуб Мићуновић, као да је са њим затворена једна велика библиотека српске политичке историје. Као да је угашена последња лампа у соби у којој су још живели духови дисидената, филозофа, сањара и тврдоглавих демократа.

Биће, наравно, још политичара. Биће још избора, странака и лидера и тако типичних српско-српских сукоба. Србија ће наставити да производи своје победнике и губитнике, популисте и спаситеље. Али тешко да ће скоро добити човека који је толико дуго, стрпљиво и готово очински покушавао да је научи демократији.

Зато јуче није преминуо само оснивач и први лидер Демократске странке, већ је отишао последњи велики професор, филозоф и политичар који је веровао да знање има већу снагу од силе, да разговор може бити важнији од мржње и да политика, упркос свим тајнама тог заната, а кажу да је други најстарији на свету, ипак може имати душу.

Мићун ми је неколико пута цитирао Декарта, који је говорио да је разум најправедније подељена ствар на свету. Нико се не жали да је добио мање од других. Каква прастара загонетка о којој је размишљао Мићун док је писао своју књигу, свој политички и филозофски тестамент о нама и њему. Чини ми се да ни он није био сасвим сигуран да ли ће имати ко да га прочита, а нарочито разуме, јер кад је све видео и све прошао, схватио је да се и свет и Србија у њему налазе у вртлогу глобалне грамзивости, страсног загрљаја крупног капитала и политике. Хоће ли неко претећи у овом поретку похлепе, где маса сиромашних гладна правде сања о великој освети?

Циници би рекли да ће то бити само један човек. Онај ко је могао да влада, а није. Онај који је у дисидентском инкубатору узгајао будуће владаре – Војислава Коштуницу, Зорана Ђинђића и Бориса Тадића – преносећи на њих учење које је стицао. Они су му враћали тако што су му забијали нож у леђа и остављали га, да би им се он враћао као отац који увек опрашта неваљалој деци. Тако је било и када је био скојевац и партизан, робијаш на Голом отоку, грешник који се светио тако што је упијао знања, успињући се на пиједестал левичарског интелектуалца који је на таласима револуције што тече увек пливао узводно.

Постао је вођа студентских демонстрација 1968. године, када је тражио још црвенији универзитет, а потом рестауратор демократије у Срба, која се јављала на хоризонту где су се назирали обриси напуклог Берлинског зида.

Отуда се чинило да је Мићун враћао време уназад, да се супротстављао биологији и неумитном протоку времена, као бројним револуцијама које су мењале како Србе, тако и њега самог. Шта ће Срби од Мићуна сазнати о самима себи? Као антитеза Черчилове мисли да је свако у младости по природи ствари левичар, а да у старости гледа удесно, Мићун је у последњим годинама свог живота оставио тестаментарну поруку: да га идеологија левице поново обузима, као једина политичка идеја која се може супротставити догми неолибералне економије и похлепе што је створила свет где се модерни робови не везују ланцима већ апсолутистичком контролом кроз умрежени систем банака, инвестиционих фондова, политичке олигархије и контролисаних медија. Још у доба кад је Черчил упорно тражио да краљ подржи Тита, а одрекне се Драже Михајловића, младом скојевцу је било нејасно шта то Черчил муља на Балкану. На великом народном збору почетком 1945. године скојевац се попео на бину и одлучно, подржавајући маршала, рекао: „Вара се господин Черчил ако може да се игра са нама.” Кад се вратио кући, младом Мићуну отац је рекао: „Можда се Черчил вара, али да се ти вараш, то ти гарантујем!”

Касније, кад је критиковао Тита, отац га је подсећао на другарску критику Винстону Черчилу. На великој радној акцији у Београду ђаво му није дао мира, па се дохватио Стаљина, али у његовој, тада младој глави, измешали су се термини, ставови и поруке, па га је командант акцијашке бригаде, или је то била дивизија, позвао на информативни разговор.

Командант је отишао у амбасадоре, а Мићун на Голи оток. Кад се вратио с острва, видео је како се руководиоци насељавају у буржоаске крајеве, да се хране из дипломатских магацина и да су многи погрешно тумачили диктатуру пролетаријата мислећи да она подразумева истребљење политичких противника.

Група разочараних партизана бира своје стране, али ће им се у одређеном периоду путеви укрстити. Добрица Ћосић придужио се кружоку писаца, стварајући паралелни систем моћи, док је Мићуновић, заједно с нераздвојним пријатељем Љубомиром Тадићем, уместо да пише реалистичке романе, уронио у свет филозофије покушавајући да тамо пронађе одговоре и усаврши марксистичке идеје. У тражењу пута, окупља интелектуалце као паралелни микрокосмос Титових противника, покушавајући да левицу врати на фабричко подешавање и уклопи је у идеје либералне демократије које су кокетно убациване у софтвер меког социјализма.

Његова идеолошка и политичка еволуција била је заснована на брдима прочитаних књига. Када сам га једном, у нашим бројним, вишечасовним разговорима, упитао како то да, као први председник Демократске странке, с потпредседником Коштуницом и председником извршног одбора Ђинђићем, таквом моћном екипом, није успео да постане владар свих Срба, само се сетно насмејао.

Одговорио ми је да се некада пријатељство веома ценило. Као што је говорио Цицерон, човеку је довољно да има врт, библиотеку и два пријатеља. Мићун није имао врт, али је на планинама прочитаних књига стекао нераздвојне пријатеље, попут Тадића старијег, Десимира Тошића и Момчила Грубача.

Када је 1989. године у једном интервјуу рекао да ће све бивше социјалистичке земље увести вишепартијски систем, после свега неколико недеља пао је Берлински зид. Мићун се вратио у Србију и основана је Демократска странка. То је требало саопштити на конференцији за новинаре у Дому омладине. Коста Чавошки је цинично рекао: „Ко то први најави, добија 10 година робије.” И додао је како је најбоље да то учини Мићун, јер има највише искуства с робијањем.

Мићун се сетио савета свог оца. Рекао је да позива актуелне власти да га одмах ухапсе, јер објављује оснивање независне политичке странке. Али, ако их ухапсе, браниће се Повељом УН.

Оно што се касније дешавало било би понављање приче која је обележила модерно вишестраначје Србије. Што се Демократска странка више цепала, то су се остале партије множиле. Коштуница је отишао својим путем, потом је и Ђинђић схватио да му је учитељ вишак, смењујући га с места лидера ДС-а.

И Воја и Зоран правили су паралелне инфраструктуре, машинерију и пешадију, водећи рачуна да ниједан од њихових следбеника не стекне довољну харизму или створи унутрашњи центар моћи који ће их касније разорити. Мићун није схватао такву врсту демократског прагматизма, већ је, држећи се демократских процедура, нашао заветрину у сенци малог Демократског центра.

Коштуница и Ђинђић, двојица најбољих полазника Мићуновог филозофског клуба, марширали су испред свог времена, али их је, након освајања власти и свргавања Милошевића, судар личних сујета натерао на необјашњиво жесток сукоб за апсолутну превласт, за нечим што само пружа илузију српског престола. Обојица су касније схватила, свако на свој начин, да је то била електрична столица. Окупљајући амбициозне дворјане око себе, регрутоване из старе Милошевићеве екипе, служби, тајкуна и странаца, постали су жртве прагматизма који их је довео на трон.

Ни Борис Тадић, трећи од Мићунових ученика, који је, као син Љубе Тадића, још као дете слушао Мићунове и Љубине трактате о демократији, док су Коштуница и Ђинђић спремани за велике игре, није одолео уклетој спрези политичке и финансијске моћи.

Демократска кула почела је да се распада, а српски престо већ је заузео Александар Вучић, који је покупио подоста оперативаца ДС-а, способних да створе савршену машинерију Српске напредне странке, далеко уигранију од Милошевићеве и Ђинђићеве из најбољих дана.

Све је то посматрао Драгољуб Мићуновић, разумевајући зашто га његови, све мање снажни наследници, као и Срби, посматрају као стару, непрочитану књигу. Попут оне вредне која се обично ставља на полицу како би је сви видели, али без икакве намере да је икада отворе.

Његови наследници, праунуци рекао бих, тешко да ће прочитати мисли човека који је могао да влада Србијом.

Да, сада сам сасвим сигуран: доћи ће доба када ћемо жалити што га некада нисмо хтели. Зато што Драгољуб Мићуновић никад није био победник у оном једноставном, сировом смислу којим Србија мери своје владаре. Зато никада није постао велики поглавица српског племена.

Остао је готово старомодно веран идеји да политика мора имати моралну основу. У земљи у којој се прагматизам славио као врхунска мудрост, деловао је као човек из неког давно изгубљеног времена, као редак господин у балканској политичкој крчми.

Последњи, животни интервју дао је за „Политику”, поводом свог 94. рођендана, 14. јула, пре две године. Разговор је објављен у два наставка. Могао је и у два тома. Мићун је пио хладну „кока-колу” и еспресо, енергичнији од својих готово анонимних наследника који га нису помињали све до јучерашњег дана.

Тада сам схватио: највећа иронија његове и наше судбине јесте у томе што смо га озбиљно схватили тек кад је постало касно. Сада је прекасно.