Модерна бајка о моћи

71. ВЕНЕЦИЈА

Венеција, Лидо– Својевремено, захваљујући управо његовом филму „Педлар” (1987) међународна филмска заједница упознала је и пригрлила иранску кинематографију широко јој отварајући врата великих фестивалских сцена. Тада се и први пут гласно чуло за Мохсена Макхмалбафа, редитеља, сценаристу и сниматеља необичне биографије – рођен 1957. у Техерану, као 14-годишњак прикључио се исламској организацији која се боравила против режима шаха Резе Пахлавија, као 17-годишњак у периоду 1974–1979. био је у затвору, а ослобођен је тик пред почетак исламске револуције. Аутор награђиваних филмова („Време за љубав”, „Бициклиста”, „Селам синема”, „Тишина”, „Приче из Киша”, „Кандахар”... ), супруг је редитељке Марзијех Мешкини, а отац редитељки Самире и Хане и продуцента и монтажера Мајсама Макхмалбафа.

 С новим филмом „Председник” са којим је отворен такмичарски програм „Хоризонти”, снимљеним у Грузији са грузијским глумцима, Макхмалбаф указује и на то како је пут до демократије посут насиљем и крвавим конфликтима и како се револуција често претвара у нови вид диктатуре. Уз подсећање на претходне сусрете и на боравак славне Самире Макхмалбаф у Србији, Мохсен овом догађају додаје наставак за који се тада у српској филмској јавности није знало.

– Када је Самира пре пет година на ваш позив била на Синема сити фестивалу у Новом Саду са филмом „Двоноги коњ”, у Ирану су почели масовни протести због изборне крађе. Њен муж је остао у Техерану, она је била код вас, а ја у Паризу. Из Новог Сада Самира је допутовала у Париз и ту остала. Није могла у Иран, јер јој је јасно стављено до знања да ће бити ухапшена. Њеног супруга су били привели и захтевали да потпише развод. Нису се видели већ пет година. То је велика несрећа.

Нисмо ни Вас дуго видели, нестали сте?

Још пре десет година иселио сам се из Ирана због велике цензуре која је утицала и на мој рад и на мој живот. Отишли смо прво за Авганистан где смо и снимили Самирин филм „Двоноги коњ”, али су нам тамо поставили бомбу која је убила једног од чланова екипе, а и мене су покушали да отрују. Преселили смо се онда у Таџекистан, основали тамо филмски фестивал и нову продукцијску кућу, почели да снимамо филмове, али су нас и тамо нашли и претили нам, па смо отишли за Париз где смо живели две године. У Паризу су нам два пута слали терористе да нас елиминишу, француска полиција ми је доделила телохранитеље. Онда сам одлучио да је доста, да тако више не може да се живи и преселили смо се сви у Лондон, јер је тамо много безбедније и сигурније.

Иран Вас није оставиона миру?

Ја сам оставио Иран, али Иран није оставио мене. Знам да ме он стално прати. Али, свих ових десет година ван њега, снимао сам филмове. Један у Израелу о миру између две религије, други у Јужној Кореји и ево сада и филм „Председник” у Грузији.

Интернационализовали сте своје филмове и тематски их проширили?

Не само моји филмови, већ је читав нови талас иранског филма интернационализован. Ја сам своје филмове снимао у 10 различитих земаља, од Турске, Пакистана, Авганистана, Индије, Таџекистана до Јужне Кореје и боравећи у тих 10 различитих земаља заиста сам постао свестан тога да су свуда људи слични. И када се заљубљују и када пате, када се радују или када плачу. Људска бића су свуда иста и реакције су им готово истоветне и зато су моји филмови о човечанству, а не о једном човеку у једној ситуацији. Зато сам и причу из „Председника” сместио „тамо негде”, у неодређеној земљи и неодређеном граду, јер је тако нешто могло да се деси и дешава се било где на свету.

Причу сте засновали и на искуствима из Ваше земље, мислећи и на Ахмадинежада?

То се могло догодити било где и може се односити и на њега. Ирак, Иран, Либија, Сирија, Египат... Свуда се то може десити и то не само у такозваним диктаторским земљама. Свугде постоји тај феномен покрадених избора, преваре и манипулације људима. Крађа демократије.

Из филма „Председник” Мохсена Макхмалбафа

Изјавили сте да сте сценарио писали у фазама. Како су,у међувремену,на њега утицале текуће политичке промене и протести у исламском и не само исламском свету?

Идеја за овај филм родила се још пре осам година када сам у Авганистану, у Кабулу, посетио председничку палату Дарул Аман коју су бунтовници разрушили. Тада ми је кроз главу прошло како би то изгледало када би председник гледајући кроз прозоре цео град, својој деци показивао своју апсолутну моћ наређујући да се пале и гасе светла. И шта би се догодило ако се усред такве председничке игре светло поново не упали иако је он то командовао? Касније је почело и Арапско пролеће и ја сам мењао свој сценарио пратећи вести о различитим револуцијама које су готово истовремено биле у току, сведочећи како диктатори могу да створе националне трагедије, али и како њихови противници, револуционари, насиљем стварају нове трагедије и граде неку врсту нове диктатуре, насиља и тираније.

Револуције једу своју децу?

Видимо сви шта се дешава. Прво, постоји диктатор који некажњено угњетава људе своје земље. Друго, то може на крају да доведе до пада диктаторског режима. А онда стиже и оно треће – када је режим пао, током револуције насиље узнапредује и онда се поново јављају неке уобичајене последице које произилазе из револуционарног насиља. Мој циљ је био да насликам портрет од свих тих елемената и сместим га у једну причу о трагедијама. С једне стране, трагедије која је наметнута људима од оних који стоје иза диктатуре, а с друге трагедије која се људима намеће од оних који стоје иза насилних револуција. Желео сам да покажем нову крваву трагедију и хаос који може настати као резултат револуције.

Ви сте, дакле, онај лик у филму – тек ослобођени политички затвореник, који захтева да се и њему одруби глава уколико се одруби свргнутом председнику?

Да, може се тако рећи. Није демократија када се једна тиранија замењује другом. Демократија се не рађа, не ствара и не гради одрубљивањем глава или каквом другом суровом егзекуцијом бивших моћника и диктатора!

А може ли се „увести” споља, како то често покушавају САД?

Видимо резултате тога. Гледамо сада крававе ратове и сукобе у разрушеним земљама у којима су свргнути диктаторски режими. Људи који су тражили демократију окренули су се насиљу да би постигли своје циљеве, а одмах после победе суочили су се с новом трагедијом.

Мохсен Макхмалбаф, малени грузијски глумац Дачи Орвелашвили и наша критичарка Дубравка Лакић

Ваш филм је из перспективе два главна јунака – палог тиранина и његовог невиног унука? Тиранин има и дирљиву људску страну?

Петогодишњи председников унук Дачи ту је да покаже како је и тиранин људско биће и како је, некада давно и он сам био невино дете. Сви се рађамо исти, али само неки од нас достижу огромну моћ због које себе почињу да сматрају свемогућим богом. Овакав баланс и дуалитет у причи дозвољава мом филму да сугерише залагање за ненасилну револуцију. Невини унук је сведок трагедије и непрестано пита деду о ужасима које види око себе, због чега се деда–председник осећа постиђено и суочава са сопственом одговорношћу.

И пре сте радили с децом, али је овог пута малени грузијски дечак заиста имао тешке задатке?

Са маленим Дачијем Орвелашвилијем је моја млађа ћерка Хана провела два месеца, играјући се и снимајући га. Изградили су одличан однос. Током снимања филма само би му показала његове снимке забележене током њихове игре и тражила од њега да пред мојом камером направи баш такав израз лица. И сјајни грузијски глумац Миша Гомиjашвили у улози председника био је ту од велике помоћи. Мали Дачи је у њему заиста видео деду.

Када бисте се сада вратили у Иран, шта би било?

Ако ме не би убили, сигурно би ме ставили у доживотни затвор. Својевремено сам био у затвору у исто време када и Али Хамнеј који је тада био либералан револуционар. А, сада? Подигнути су зидови. Моја жена Марзијех Мешкини плаче, јер не може да обиђе тешко болесне родитеље. Моја ћерка Самира плаче, јер не може да види мужа. Ти зидови су високи.

----------------------------------------------------------------------------

Зима оголила Грузију

Како сте од зелене Грузије у филму начинили сиву, прашњаву, испошћену имагинарну земљу?

Грузија је заиста сва зелена, па смо чекали зиму да све оголи. Снимали смо на веома ниској температури и по хладном зимском ветру који ствара пукотине по осушеној земљи каква је мени и мом директору фотографије Константину Миндијa Есадзеу визуелно била неопходна за филм...