Ршумовић у друштву Кончаловског

Венеција, Лидо - У дану када се на 71. Мостри приказују такмичарски филмови „Пазолини” Ејбела Фераре и „Поштареве беле ноћи” Андреја Кончаловског, а ван конкуренције и филм „Сахранити бившу” легендарног Џоа Дантеа, званичну светску премијеру у програму „Недеља критике” има српски филм „Ничије дете” Вука Ршумовића.

И већ сама ова и оваква програмска фестивалска чињеница требало би и да задовољи и усрећи ауторе и екипу нашег филма који се такмичи, не само за награде жирија критике већ и за најбољи дебитантски филм 71. Венецијанског фестивала. Сценариста и редитељ Ршумовић је са својим филмом у високом друштву једног од три најзначајнија светска филмска фестивала. И то је већ огроман успех.

Али, то није све. Ршумовићев филм је и добар дебитантски филм. Продукцијски врло добро и професионално упакован (главни продуцент је Миша Могоровић), са вансеријски издашном и моћном фотографијом (сниматељ је Дамјан Радовановић, такође дебитант, а његово име треба запамтити) која је у функцији важног лика у филму, са изванредним маленим косовскометохијским глумцем–натуршчиком Денисом Мурићем у главној улози, који уз вешто редитељско навођење сигурно и чврсто носи готово свеукупан филм на својим дечачким плећима.

 Сниматељски рад и малени глумац, главни су адути „Ничијег детета”. За хвалу су и сценографија и костими и допринос глумца Милоша Тимотијевића (у улози васпитача у сиротишту)... Верујем да ће то умети да препозна и вреднује и инострана филмска критика. Бар онај мали део што пред крај фестивала још обитава на Лиду, јер су њихови први утисци често пресудни по каснију биоскопску и фестивалску судбину премијерно приказаних филмова.

У том смислу „Ничије дете” има ту малу несрећу да се приказује на самом крају, када је највећи део интернационалне критичарске свите већ отпутовао у Торонто на томшњи филмски фестивал који је већ почео. У сваком случају, на самој премијери у дворани Перла, ипак је био присутан знатан број гледалаца и рекације на Ршумовићеву, истинитим догађајем инспирисану причу – о дечаку одраслом међу вуковима, пронађеним крајем осамдесетих на тромеђи Босне, Србије и Црне Горе, пред сам рат и распад Југославије – биле су и више него повљне. Аплауз је био и бучан и срдачан.

Имајући у виду и вредности свих осталих филмова приказаних у овогодишњој „Недељи критике” (а природом посла и учешћем у жирију Федеора, у обавези сам била да их видим све) за Ршумовићево „Ничије дете” могу да кажем да је, уз вијетнамски „Лепршам усред нигде” и немачки „Савет птица”, међу три најбоља филма у овом програму.

Ви­љем Де­фо као Па­зо­ли­ни 

Међу бољим филмовима у главном такмичарском програму без сумње јесте и француско-италијански филм „Пазолини” независног њујоршког филмског мага Ејбела Фераре. Ово је Ферарин емотиван и снажан омаж великом италијанском уметнику, писцу, критичару, сценаристи и редитељу, Пјеру Паолу Пазолинију. Његовим филмовима „Декамерон”, „Кантерберијске приче”, „Јеванђеље по Матеју”, „Сало”... Његовом бритком уму и стваралачкој храбрости.

 Ферара је снимио филм који прати последњи дан у животу овог вансеријског интелектуалца, филмског ствараоца и хомосексуалца, личности чији су политички ставови базирани на несвакидашњем споју католицизма, марксизма и ероса, баш као и његов приватан живот, изазивали контроверзе и жустре расправе у италијанском и европском друштву. Контроворезе и расправе је изазивала и данас још увек изазива и његова изненадна смрт, још увек замотана у вео мистерије. Пазолинија је у зору 2. новембра 1975. године убила мушка проститутка у близини станице Термини у Риму. Филмски великан је убијен само дан пошто је стигао из Стокхолма у којем се срео са Ингмаром Бергманом, у истом дану када је за италијански лист „Еспресо” дао свој експлозивни интервју. Пазолинијива породица сумњала је да се иза његове смрти крију политички моћници које је критиковао у својим колумнама у „Коријере дела сера”.

Ејбел Ферара у свом филму све то реконструише на себи својствен начин, комбинујући рефлексије Пазолинијевих филмова са сопственим виђењем његовог стваралаштва. И то чини са невероватном нежношћу. Виљем Дафо је у лику Пазолинија сведен, а маестралан. Физички чак невероватно сличан. У филму игра и један од вољених Пазолинијевих глумаца Нинето Даволи. Ферарин филм не оставља никог равнодушним. Чак ни оне који су му замерили музичку грешку у филму. Чувену македонску песму „Како што е таа чаша полна со вино” , коју издашно користи у филму, назвао је хрватском.

Вечерас званични сусрет са публиком имаће нови филм Андреја Кончаловског „Поштареве беле ноћи”, а за сам такмичарски крај остављен је амерички филм „Добро убиство” Ендрјуа Никола. Церемонија доделе „Златног лава” и осталих фестивалских награда заказана је за суботу увече.

----------------------------------------------

Најмногољуднија филмска делегација на Лиду

Српска филмска кинематографија јесте мала, али је многољудна. Тако је филм „Ничије дете” на 71. Мостри пред публиком јуче представљала дванаесточлана филмска делегација у саставу: Вук Ршумовић (сценариста и редитељ), Мирослав Миша Могоровић (продуцент), глумци Денис Мурић, Исидора Јанковић и Борка Томовић, Мирко Бојовић (монтажер), Дамјан Радовановић (директор фотографије), Дубравка Премар (дизајнер звука), Јура Ферина (композитор), Маја Мирковић (костимограф), Зоран Јанковић (копродуцент) и Ана Томовић (косценариста).

Филм је иначе подржан средствима Министарства културе Србије, преко конкурса у ФЦС.