Реч по реч, оштар меч

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, септембра – Шета мушки лик плочником Вашингтона и одсечно општи са околином: "Бип, бип, бип"… Пролазници слуте да му је пешачки саобраћај спор, па да имитира нервозног возача који трубљењем жели да рашчисти пут. Али, он није тај случај. Јесте да уображава, али нешто сасвим друго.

У дубоким је и неподобним мислима, па кад год у себи нешто "излане", он изусти "бип" – замишљајући да наступа на телевизији која практикује да таквим писком "прекрије" реч која се не уклапа у "коректно опхођење". По убрзаности "биповања" рекло би се да не може да се досети израза прикладног за широку јавну употребу.

За такво уживљавање у улогу цензурисаног говорника можда га је инспирисала недавна епизода са доделе награда Еми за врхунска телевизијска остварења. Гледаоцима пред малим екранима био је ускраћен део пригодног говора слављенице Сали Филд. Примајући признање, поручила је, отприлике, да "кад би мајке владале светом, ратови не би, до ђавола, били на првом месту", али је оно "до ђавола" у преносу прекривено "бипом", као "непристојан" израз. Телевизија Фокс је потез објаснила "важећим стандардима", а Сали Филд је зажалила што није рекла више речи које би биле "биповане"…

Изван "коректности"

Зашто је онај одбрусио, да му се није омакло, због чега је онај други оћутао, није ли цензурисан…– учестало се питају Американци. На ирачком ратишту им иде лоше, економији прети рецесија, социјалне разлике се продубљују, уплићали су фондови за здравство и просвету, скандали навиру, па је многима теже него обично да изражавање задрже у оквирима "коректности". Реч по реч и настане жесток меч, који повремено раздире цело национално биће.

Моћна либерална, и интернетска, мрежа "Мув он" настојала је да "коректност", у преиспитивању стратегије америчког команданта у Ираку, очува у виду питања: "Генерал Петреус или генерал који издаје нас". Рећи тако нешто је "гадно" – узвратио је шеф Беле куће Џорџ Буш, пребацивши им да "нападају армију САД". Гадно је, заправо, стање на фронту и гадно нам се тамо пише – поручује већина анкетираних.

Натали Мур живи од писања али јој је писање пресело. Чикашка новинарка се у "Вашингтон посту" исповедила да је пропатила због момка скрибомана.

У дотичног се заљубила, а кад их је географија раздвајала, није могла да задовољи жељу да га чује. На телефонске позиве се није одазивао.

Преферирао је ес-ем-ес поруке. На мобилни јој је редовно укуцавао љубавне изјаве, најчешће: "Волим те", а да тако нешто лепо није изговарао.

Ишчезавање живе речи међу њима доживела је као "агресију пасивности" и као "парасоцијално понашање". Сугерише да – иако је само по себи уживање – читање не може да замени уживање непосредног контакта, макар он био сведен и на даљинску размену речи.

Али ни непосредно изговорене речи, па ни најуверљивије, нису више као што су биле. Опала им је вредност, бар она која се мери издржљивошћу под зубом времена. "Заједно, док нас смрт не раздвоји" – брачни је завет који се овде сада испуњава ређе него икад. Први пут у новијој историји, бар после Другог светског рата, већина Американаца, мушкараца и жена, који су у двехиљадитим могли да прославе "сребрну свадбу", 25-годишњицу брака, неће то учинити јер су се – развели, махом зато што нису могли да нађу "заједнички језик".

Дата реч о "вечној вези" непостојана је, кажу, готово као изборно обећање политичара. Један од њих, градоначелник калифорнијског града Сан Дијега, управо је јавно признао да је променио баш став – којим је освајао гласове – о дометима брака.

Био је противник склапања бракова хомосексуалаца, али је сада потписао нацрт резолуције да се они дозволе. Дрхтавим гласом, с муком задржавајући сузе, на конференцији за новинаре је казао да је до таквог обрта дошло – због потреба његове породице. Прихватио је, каже, чињеницу да му је кћерка Лиза лезбијка и више нема срца да њој, а онда и другима као што је она, забрањује ступање у једнополни брак.

Специјални "читачи"

 "Пустимо нека очи говоре." Та љубавна поштапалица је нашла примену међу безбедњацима, као што је Едгар Медина, на аеродрому Орландо, на Флориди. Члан је групе специјалиста који не ступају у разговор с клијентима него им "читају мисли". Посао им је, заправо, да мотре на путнике и по њиховом понашању открију – оно што ни најмодернија технологија не успева – сумњива лица.

Осматрају их пажљиво, неприметно, региструјући сваки необичан покрет, презнојавање, извештачене гримасе, узнемиреност па и поглед "који одаје да особа нешто скрива". Ове године је око 600 таквих посматрача у САД на додатну проверу послало око 40.000 "сумњивих" од којих је ухапшено "готово 300".

Активисти и поједини конгресмени изражавају бојазан да таква надзирања могу да наруше грађанске слободе у које спада и право на "необичност" у понашању, облачењу. Али, из Управе за безбедност транспорта тврде да њени осматрачи ојачавају фронт против тероризма, што је овде државни "приоритет над приоритетима".

При том се испољава поприлична брзина. Курс обуке траје четири дана, а после још три дана рада са инструктором осматрач ступа на сцену.

Нарочито се брзо развија "микрофацијална" техника, то јест проницање у значење мимике. Осматрачи "морају да на лицу ухвате сумњиви титрај који траје само делић секунде", изјавио је престоничком дневнику њихов тренер Дејвид Мацумото.