Аутомобилска утакмица летећих људи

Зидине Београдске тврђаве, око којих су вековима ратовала царства, биле су те недеље, 3. септембра 1939. године, спремне за још једну борбу. Та битка није имала везе са Другим светским ратом, који је почео два дана раније инвазијом Немачке на Пољску.

Под бедемима се спремао бој на точковима за Велику награду Београда – међународну аутомобилистичку трку, у рангу данашње Формуле 1 – чија ће 75. годишњица бити обележена данас.

На „највећој спортској приредби” у престоници од краја Првог светског рата – како је писала „Политика” – светски аутомобилистички крем одмерио је (коњске) снаге возећи 50 кругова око Калемегдана пред 75.000 гледалаца. Била је то импресивна бројка за ондашњих 360.000 становника Београда. Публику су чинили сви сталежи, од министарадо оних који нису имали „стотинарку” за трибине, па су хватали поглед с тврђаве.

Победнички пехар „Његовог величанствакраља Петра Другог Карађорђевића” – поводом чијег је рођендана и одржан овај догађај – понео је „летећи Италијан” Тацио Нуволари, један од највећих аутомобилиста свих времена.

У броју од понедељка, „Политика” је овом догађају посветила две ударне стране.Трка је проглашена „великом пропагандом за моторизацију наше земље”.

Томе је свакако допринело учешће елитних возача тог времена. Истина,Французи Робер Мазо и Жорж Грињар отказали су учешће, изостао је и Рудолф Качарола због повреде, али су на стартној линији

поред Нуволарија, били Немци Манфред фон Браухич, Херман Милер и Херман Ланг. Боје Југославије бранио је Бошко Миленковић.

Упркос савезништву својих држава, у Београду су тројица немачких возача жестоко, али безуспешно, кидисала на такмаца из Италије. Миленковић је у свом „бугатију 51” завршио надметање с великим заостатком.

На дан Велике награде Београда, Калемегдан је био крцат већ око осам сати ујутру, забележили су репортери „Политике”. Многи су хтели да виде и осам пратећих надметања која су почела од 11 часова и претходила главној трци. Они који нису имали новца да уђу на препуне трибине сјатили су се на тврђаву и око ње, поневши „зембиље, корпе и пакете с храном и боцама пуним пића”.

Главна трка све је подигла на ноге, многим посматрачима застао је дах док су „посматрали ,летеће људе’ како уз хуку својих страховитих машина фијучу поред њих”...

Забележено је и да се неколико дечака после старта попело на гране дрвећа око стазе да боље виде, али кад су почеле да се њишу услед проласка возила, „поплашена деца су брзо сишла”. Лишће топола покрај калемегданског аутодрома „опадало је услед луде брзине, као да га је страшна бура млатила”.

Инцидената није било ни на трибинама, мада је многобројну публику „спикер трка сваког часа морао да опомиње да се не нагиње одвише преко ограде”.

Борба за трофеј била је у два наврата дословно на ивици живота и смрти. Извештачи нашег листа описали су те драматичне моменте у маниру радијских репортера.

– Ланг је одустао! Прелазе га и Милер и Браухич и Нуволари. Сад је Браухич на првом месту. Свет је остао без даха. Ускоро је дошло до објашњења. Лангу је један камичак пао у наочаре и разбио му их – писала је „Политика”.

Лангу је при том повређено око. Дигао је руке од волана. У пуној брзини. Одмах се прибрао. Муњевито закочио.

Тако је, наставља репортер „Политике”, „благодарећи својој великој срећи и огромној вештини” избегао погибију и одустао од трке после које је „био сасвим блед” и „личио на човека који је видео смрт”...

А онда, ново узбуђење. Браухич је оставио такмаце на 200 метара иза себе, грабећи ка циљу и пехару. Али...

– Улазећи у кривину код „Национала”, поред француског посланства, Браухичева кола су заошијала, окренула се 360 степени и стала! Публика је занемела. Одоздо огромном брзином долазили су Нуволари и Милер. Они нису могли од кривине да виде шта се с Браухичем догађало. Изгледало је да је несрећа неизбежна. Међутим, Браухич је сасвим хладно, иако је био у таквој позицији да је требало да продужи трку, пошао обрнутим правцем и склонио се са писте тако да су Милер и Нуволари могли да прођу. Овај каваљерски гест стајао га је првог места, али је спасао живот и Нуволарију, а можда и Милеру – забележили су „Политикини” журналисти.

Милер је у наставку изгубио десетак секунди због промене гума. Тако је Нуволари, који је возио и више од 200 километара на сат, стигао до победе. Његов „Ауто Унион” – данашњи „Ауди” – од 500 коњских снага прошао је кроз циљ за један час, четири минута и три секунде. Пре свечаног банкета у Ауто-клубу, где му је уручен трофеј, једва се пробио кроз одушевљену масу.

----------------------------------------------

Сатница прославе

У част трке из 1939, на стази око Београдске тврђаве данас ће, уз пратећа дешавања испред „Гранд казина” код хотела „Југославија” бити уприличен дефиле најлепших класичних аутомобила у власништву најпознатијих колекционара на свету, по следећем распореду:

10.00 – Окупљање возила на улазу у Калемегдан, из Узун Миркове

11.00 – Отварање изложбе посвећене Великој награди Београда

12.00 – Парада „олдтајмера” око Калемегдана

13.00 – Отварање изложбе аутомобила испред „Гранд казина”

18.30 – Проглашење најлепших олдтајмера испред „Гранд казина”