Портрет без рама: Александра Крунић

Има тренутака у спорту који се памте дуже од титула и првих места. Александра Крунић никада није освојила ни један ВТА турнир, али је протекле недеље у Њујорку освојила читав тениски свет. Новак Ђоковић, Ана Ивановић и Јелена Јанковић могли су да завиде на подршци коју су Александри давали амерички навијачи, иако је елиминисала њихову велику наду Медисон Киз. Актуелна вимблдонска шампионка Петра Квитова је могла да је мрзи и да јој се диви после шокантног пораза.

Спортско срце је танана твар. По завршетку каријере оно је симбол цене успеха, а у жару борбе срце је то што гладијатора носи и спаја с публиком. Наша срца је Крунићева први пут освојила априла 2011, крунском ролом на путу женске репрезентације Србије до свог највећег успеха. Било је то у Словачкој, када је Србија играла пети, одлучујући меч за улазак у Светску групу Фед купа, у којој ће потом стићи до финала. Јелена Јанковић и Александра Крунић губиле су у дублу од Хантухове и Рибарикове са 6:2 и 5:1. Две тенисерке које играју срцем успеле су на ивици пораза да добију шест узастопних гемова за 7:5, па у дивовској борби и трећи сет, са 9:7. Словакиње су упорно гађале најмању тенисерку на терену, а Александра је расла са сваким нападом на њу и чинила чуда.

С тек навршених 18 постала је преко ноћи љубимица овдашњих тениских навијача, али Круни је улазак у првих 100 упорно измицао. Временом су скептици сврстали девојку рођену у Москви, 15. марта 1993, међу срчане саиграче у дублу, с малим изгледима у појединачним борбама. Са 167 сантиметара и педесетак килограма деловала је неспремно за велики ринг. Све док се није уздигла на њујоршким теренима, узвраћајући најјаче против најјачих – и срцем и главом. Био је то тек први гренд слем турнир на ком је прошла уводно коло, после три победе у квалификацијама, па стигла до осмине финала и ту тесно изгубила у три сета од сјајне Викторије Азаренке. Од сутра је коначно у првих 100.

На констатацију страних новинара да су је многи тек сада упознали, одговорила је: – И ја, такође. То су тренуци када се иза великог спортског срца појаве деца. Александра је једно из долазеће плејаде успешне деце чији су родитељи потражили бољи живот у другим земљама, али нису заборавили ко су и одакле су. Њен њујоршки излазак из сенке није повод за велика обећања у наставку каријере, али јесте за подсећање како се девојка која течно говори четири језика и може да бира репрезентацију лавовски бори за ову земљу. Ако смо у једном тренутку заборавили 2011. и потиснули је у други план, то више неће моћи да се деси.