Да ли опозиција жели да се уједини

Опозиционе странке су у сталном покушају да се некако удруже и парирају владајућој коалицији. Непрестано обећавају да ће се то брзо догодити, али се стално чека на нешто. У међувремену, од претпрошлих избора, напредњацима и Вучићу расте рејтинг, а опозиционе странке се и даље осипају и деле, па чак и ДСС. Зашто опозиција не може да се сложи и окупи, после четврт века од првих вишестраначких избора?

Владимир Вулетић, социолог, подсећа да се опозиција у време Милошевића окупљала петнаест година и „људски се окупила тек уз помоћ извана и притисака међународних чинилаца”. Он каже да је тешко окупити опозицију код нас јер има тенденцију цепања и пита се да ли је то уопште и потребно? „Ако то радите на силу, то је само због рушења власти, а не подразумева и замену власти, што је показао ДОС.”

Вулетић каже да је питање да ли ико у опозицији има алтернативни план који је прихватљив за ширу популацију и објашњава да је потребно стрпљење да би људи могли да се окрену ка њима и да на следећим изборима гласају за њих. Он замера опозицији то што је тешко погодити ко шта нуди. „Бојим се да ни опозиција не би водила другачију економску политику од премијера. Плаши се опозиција тога и зато се и не препоручује да буде стожер. Не знамо ни шта би била алтернативна политика опозиције, али разумљива и прихватљива људима. Не видим то тренутно, мада је питање колико можете да истрајавате на алтернативној политици и да ли ће то прихватити међународна заједница. И поред свега овога, међу опозицијом постоји конкуренција, тако да су неке странке испале из игре.”

Драгомир Анђелковић, политички аналитичар, слаже се с Вулетићем да је ефикасно обједињавање опозиције повезано са страним фактором. „У промењеним геополитичким околностима подршка не мора долазити са Запада, али је мало вероватно да би Москва, као глобални незападни центар моћи који код нас има утицаја, имала интерес да руши садашњу власт која је према Русији заузела, у складу са српским националним интересима, веома коректну позицију.” Као другу препреку обједињавању опозиције он види висок рејтинг Вучића и српске поделе и лидерске сујете.

Анђелковић каже да је тешко говорити о обједињавању опозиције када многи из њених редова желе да уђу у коалицију са СНС-ом. „Зато су у неком периоду, или тренутно, готово све опозиционе странке усмеравале оштрице деловања према мањим владајућим странкама покушавајући да их избаце из владе, и да се кооперативношћу квалификују као бољи коалициони партнери СНС-а. У Србији нема оних који имају и жељу и потенцијал да озбиљно угрозе власт и када би се објединили. Тим пре што су међу опозиционим странкама разлике неретко веће него између неких од њих и власти. Да би се кристалисала озбиљна опозиција, прво власт мора да направи велике грешке. А и пре тога, унутар опозиције потребно је дубоко реструктурирање, јер садашњу неквалитетну опозицију ни спољне ни унутрашње прилике не могу да претворе у нову власт.”

Миодраг Радојевић, политички аналитичар, каже да је прва заблуда да опозиција може да се удружи стварајући велику коалицију, и то тако да се обухвате оба политичка пола – и леви и десни. Подсећа да се то догодило само 2000. године уз покровитељство странаца и с мандатом да се Милошевић уклони с власти. „Друга илузија јесте да ће се опозициони савези стварати као резултат укрупњавања на политичкој сцени. Српска политика има своју логику, која функционише супротно од разумног становишта да опозицију пут до власти води преко обједињавања. Кочнице уједињавању су и лични интереси председника странака.

Партије суштински делују као приватна предузећа, у којима је страначки лидер власник и директор фирме, па их стварање савеза лишава дела привилегија. Због тога кључно питање није политика и начин деловања већ ко ће бити на челу коалиције. Пошто се добро познају, а свако је другоме радио о глави док су били на власти, помирење сујета опозиционих лидера делује као залудан посао. А без заједничког лидера нема ни озбиљне опозиционе алтернативе. С друге стране, постоје и програмске несугласице према ЕУ и Косову.”

Радојевић каже да, ако се обрати пажња на то шта заиста чини опозиција, не можемо бити сигурни да постоји искрена воља за удруживањем. „За поједине лидере није извесно да ли се још баве политиком, неке партије су заокупљене својим проблемима, а неке траже пречицу до власти. Пасивна тактика опозиције објашњава се ишчекивањем да социјални потреси као данак кризе покрену бирачко тело и да власт направи грешке због којих би изгубила наклоност Запада. С друге стране, део опозиције кокетира са званичном политиком, да би као резервни играчи поново ускочили у игру.”