Распетљавање блискоисточног чвора

Од нашег сталног дописника
Каиро, 23. септембра – После низа година на помолу је опет једна међународна конференција која би требало да Блиски исток, пре свега кроз решење палестинско-израелског сукоба, приближи трајном миру. Позивар је Америка, али кључних учесника има више. Проблем је што неки, који такође с правом могу понети епитет кључних, неће бити присутни на предстојећем новембарском скупу у Вашингтону. Да ли то значи да је конференција унапред осуђена на фијаско? Зависи кога питате.

Државни секретар САД Кондолиза Рајс само што се вратила из Јерусалима и Рамале. У Израелу јој је премијер Ехуд Олмерт саопштио да би његова земља била задовољна уколико би се учесници у Вашингтону сагласили о тексту једне декларације, која не би била претерано обавезујућа. Палестински председник Махмуд Абас јој је, напротив, предочио да конференција неће имати смисла уколико не трасира пут ка коначном решењу (палестинског) питања.

Египат и Саудијска Арабија поручили су да би, штавише, могли бојкотовати скуп, ако би пре његовог почетка било јасно да припреме које обезбеђују успех нису биле добро спроведене. Рајсова је овог викенда гледала да умири део арапског света уверавајући да никоме није циљ "да се састајемо да бисмо се састали".

Начелно, у једноме су сви битни играчи – Израел, већина Арапа и блискоисточна "четворка" (САД, Русија, УН и ЕУ) – сагласни, а то је да решење за Израел и Палестинце подразумева постојање две независне државе. Одатле, надаље, почињу проблеми и заплети. Ствари се виде потпуно другачије када се циљ мало примакне и боље погледа. Какве би границе држава Палестина имала? Да ли би се пет милиона прогнаних Палестинаца могло вратити тамо где су некада живели? Шта са статусом Јерусалима...

Арапска лига (АЛ) и њене 22 чланице траже границе пре јунског рата 1967. године, повратак избеглица и да источни Јерусалим буде главни град будуће палестинске државе. Израел би можда и био спреман да разговара о границама, укључујући и онај о повратку Голанске висоравни Сирији. Није се сасвим одредио по питању источног Јерусалима у којем живе Арапи, али одлучно одбацује сваку помисао о повратку милиона избеглица на израелску територију.

Палестинци су дубоко разједињени. Абасов Фатах протеран је из Газе, насилно, јуна ове године. Заузврат, Абас је распустио владу Хамасовог премијера Ханијеа и на Западној обали створио је де факто владу, блиску Америци и ЕУ. Хамас не признаје Израел, који је, после недавних ракетних напада из Газе, ту територију прогласио непријатељском облашћу запретивши да ће јој потпуно укинути струју и гориво. То је одмах наишло на оштру осуду Каира, Ријада и других арапских престоница, арапских и међународних хуманитарних организација. Они то виде као колективно кажњавање ионако довољно напаћеног палестинског становништва Газе. Уосталом, то би било кршење обавеза које се односе на Израел, а произлазе из међународних конвенција.

Абас се, с правом, плаши да би неуспех међународне конференције ојачао његове опоненте у исламистичком палестинском покрету Хамас, који је већ предсказао да ће конференција бити пуко губљење времена.

Колико год звучало апсурдно, произлази да би успешна конференција одмогла приближавању Хамаса и Фатаха, док би, обрнуто, њен неуспех приморао обе палестинске фракције да барем покушају да закопају ратну секиру.