Када судије прекидају сведоке, а када оптужене

Сведочење Ненада Илића, бившег припадника Јединице за специјалне операције, на прошлонедељном суђењу за покушај атентата на Вука Драшковића у Будви, прекинула је судија јер је, уместо о догађају за који је позван да сведочи, говорио о убиству Славка Ћурувије, власника и главног уредника листова „Дневни телеграф” и „Европљанин”.

Илић је рекао да је у убиство Ћурувије умешан Миле Луковић, убијени вођа „земунског клана”.

Иако се тврди да је Илић погрешно мислио да треба да сведочи о случају „Ћурувија”, а не о случају „Будва”, поступак судије Татјане Сретеновић отвара питање зашто судије прекидају откривање неких детаља који би могли да баце ново светло на неке друге случајеве. У којим случајевима судија прекида или дозвољава да сведоци говоре, а у којима оптужени?

„Судија нема разлога да сведока пусти да прича о стварима које нису у вези са оптужницом и разлогом због којег је позван да сведочи. На суђењу за покушај атентата на Драшковића Илић, као сведок, може да говори само о том догађају и судија је правилно применила закон када га је прекинула, схвативши да говори о другом предмету. Међутим, тужилац је тај који би сада морао да реагује и текако би требало да га занима Илићево сведочење јер су то сазнања о извршењу кривичног дела”, каже за „Политику” адвокат Горан Петронијевић, бивши судија београдског Окружног суда.

Наш саговорник истиче да омашка која се догодила очигледно показује да је и Илић, као и сви други за које се претпоставља да би могли да имају сазнања, био под притиском да сведочи у случају „Ћурувија”. Он је, закључује Петронијевић, почео сам да прича, очекујући да треба га говори о Ћурувији јер је већ испитиван о томе.

Није необично да се на једном суђењу говори о другом догађају од оног који је обухваћен оптужницом. Својевремено је Милорад Улемек Легија, у процесу за атентат за премијера, данима причао о шверцу дроге, хапшењу Слободана Милошевића, побуни ЈСО и другим темама које нису имале везе с оптужницом. Судија га тада није прекидао, али Улемек је био окривљени који у одбрани има право да говори о чему жели, док је Илић сведок, чији је исказ ограничен на догађај из оптужнице и који је дужан да говори истину.

Слично је било и с Дарком Шарићем који је у поступку за шверц дроге говорио о генералу Папаји и тајном састанку на Јеловој гори. И Шарић је у статусу окривљеног имао право да говори о чему жели. Оптужени има право да се брани како хоће, па чак и да лаже, док сведок има обавезу да говори истину. У супротном, прети му пријава за лажно сведочење.

Подсећамо, Илић је доведен у судницу како би сведочио о случају „Будва”. Догодило се да је, уместо о том догађају, он почео да говори о убиству Ћурувије, рекавши да је у то умешан Луковић. Да Илић не сведочи о случају „Будва” прва је схватила адвокат Зора Добричанин Никодиновић, бранилац оптужених, после чега је судија Сретеновић рекла Илићу да не може да говори о другом догађају, осим о оном који се помиње у оптужници.

Илићево помињање једног од вођа „земунског клана” Милета Луковића у контексту убиства Славка Ћурувије није ново. Наиме, он је 2003. године, на саслушању током акције „Сабља”, после убиства премијера Зорана Ђинђића, признајући кривицу за друга кривична дела, изјавио да су у убиство Ћурувије умешани Миле Луковић и Милан Симовић (претпоставља се да је мислио на у то време одбеглог припадника клана Милоша Симовића, прим. аут.). Илићева изјава појавила се неколико година касније у јавности и то на енглеском језику. Према тој изјави, он је инспекторима у „Сабљи” овако препричао свој разговор с Милетом Луковићем, вођен 2000. године, у аутомобилу, када су заједно били умешани у планирање атентата на Вука Драшковића у Будви:

„Луковић ми је постављао и питања шта ја знам о догађају на Ибарској магистрали и како то да је Вук промашен, а да су други настрадали. Рекао ми је да, када су они одрађивали Ћурувију страдао је само он, а жени није било ништа. Они су били на ’чекању’ и када им је јављено да долази, они су пришли и пуцајући убили само њега. Жени није било ништа, те да је и с Вуком требало урадити тако”.

Илић, дакле, тврди да је њему Миле Луковић признао своју умешаност у убиство Ћурувије. Додао је да је тај разговор прекинуо Милош Симовић. Ћурувија је, подсећамо, убијен 11. априла 1999. године, док се злочин на Ибарској магистрали догодио 3. октобра исте године.

Илић је у „Сабљи” признао, а касније порекао умешаност у случај „Будва”, док се делом исказа који се односио на Ћурувију тужилаштво није бавило. На основу Илићевог исказа подигнута је оптужница, а касније је на томе заснована и пресуда за случај „Будва”. Поставља се питање зашто је поверовано једном делу његовог исказа, док је други део потпуно заборављен.

Подсећамо, Ратко Ромић и Милан Радоњић оптужени су за помагање атентаторима у случају „Будва”, пошто су непосредни починиоци већ увелико осуђени. Ромић и Радоњић су осумњичени и за убиство Ћурувије, поред Радомира Марковића и Мирослава Курака. Против њих четворице била је подигнута оптужница, али је суд предмет вратио у истрагу, како би били прикупљени још неки докази.

Према сазнањима „Политике”, у предмету „Ћурувија” постоји налог да се с Ненадом Илићем обави полиграфско тестирање. Илић за сада није саслушан као сведок у тој истрази, иако је он прекјуче у судници рекао да је разговарао с тужиоцем који води предмет „Ћурувија”. Зато се може очекивати да ће Илићев прекјучерашњи исказ искористити одбрана да га предложи као сведока у истрази.

---------------------------------------------------------

Радисављевић без коментара

Тужилац Миљко Радисављевић није био доступан да за „Политику” одговори да ли ће проверити Илићеве наводе и саслушати га, посебно у истрази убиства Славка Ћурувије.

„Све ћемо саопштити када буде завршена истрага”, рекао је за наш лист тужилац Радисављевић.