Болујем од Пољске

Специјално за Политику
У Београду је, други пут, Јузеф Шајна, један од пет највећих живих уметника света – сликар, сценограф, режисер, теоретичар уметности, педагог... у својству специјалног госта Битефа. Први пут, Шајна је боравио 1968. са представом "Хладан туш", према Мајаковском.

Рођен је 1922. године у Жешову. У детињству и раној младости интересовали су га спорт и цртање. Њима се издвајао међу својим вршњацима. Успехе у тим областима 1939, када су Немци окупирали Пољску, заменио је илегалним радом, због кога је ухапшен и послат у концентрациони логор Аушвиц, а касније у Бухенвалд, у којима је провео скоро шест година. После завршетка рата завршио је матуру и студије графике и сценографије на Ликовној академији у Кракову. Радио је истовремено као ликовни уметник, сценограф и режисер. У свим тим областима постигао је огроман успех. Његови ликовни радови налазе се у најпознатијим музејима света, а као позоришни режисер представљао је Пољску на свим значајним фестивалима света.

Битеф му је, као свом почасном госту, у Музеју примењене уметности, у Галерији културног центра Дистрикт отворио изложбу фотограма и плаката везаних за сценографију и режију, а јуче су, после разговора са посетиоцима о његовом животу и раду, приказана и два филма: први сумира Шајнин сценографско-режисерски рад, а други је снимак његове најзначајније представе, "Реплика".

Без обзира на холокауст који сте као веома млад човек преживели и после рата имали прилике да изаберете неку од западних земаља за живот, вратили сте се у Пољску. Због чега?

Могао сам да останем после завршетка рата у некој од западноевропских земаља, а и касније, јер је у Пољској уведен комунизам, постојала је цензура, односно лична слобода и слобода стварања биле су ограничене. Нисам то учинио. Увек сам се враћао у њу и у њој се остварио, као човек и уметник. На плану ликовне уметности, сценографије, позоришне режије, оснивања Центра за уметност Студио. Враћао сам се, с обзиром на то да болујем од Пољске, од своје биографије и што сам надживео самог себе и непрестано се осећам у средишту живота, много млађим него што имам година.

Вашу уметност, тј. повезивање сценографије, ликовне уметности и режије називате теарт, а не театр. Подробније нам објасните шта тај термин значи?

Појам театр или позориште за оно што стварам је непрецизан. По мени, театр није увек арт, а теарт јесте. Премда сам преживео холокауст, не говорим о њему већ о апокалипси нашег доба. А мора и да сам наивни оптимиста када сам поверовао да крај Другог светског рата означује крај свих ратова. Испоставило се, међутим, да рат и насиље и даље трају и да је захваљујући томе моја уметност непрестано актуелна. Постаје универзална као што су зло и борба с њим. Зло ствара политика. Она ограничава највредније у човеку – његову слободу и независност. И у вези с тим сам стрпљив и верујем да ћу дочекати и тај тренутак. Наше оружје у тој борби јесте култура. Уметник је човек који обогаћује културу, даје јој нове естетске вредности, проширује наше хоризонте. Мало људи то разуме и нашој култури стога прете глупост и деградација.

Сам сам у уметност и позориште ушао отворених очију. Не као неко ко се бави одређеном професијом, већ као неко ко актуелизује чињенице. Актуелизује их служећи се метафором, прекорачујући границе, док политика онемогућује човеково расуђивање о уметности. У томе ипак не припадам ниједној страни, борим се једино за право на стварање властите уметности.

У уметности вас сматрају великим провокатором. У чему се то провоцирање састоји?

Уметност само не изненађује и не шокира него и провоцира. Уметник мора имати више да каже од гледаоца, иначе овај неће доћи на моју представу. Данашња уметност је мишљење-предлог, а не само осећање. Нисам склон кокетерији, али уметност је неконвенционална фикција. Због тога се, с једне стране, трудим да гледаоца, примаоца придобијем, а, с друге, да се борим с њим. Бавећи се позориштем бавим се и формирањем човекове свести, мада моје визије нису увек адекватне с примаочевим. Међутим, ја изненађујем и самог себе и изненађујући себе изненађујем и друге. Уметност XX века одавно не функционише на принципу сличности.

Према томе, шта су ваше позоришне представе?

Не говоре о обичајима, нити су дескриптивне. Не бирам фабулу већ проблем, али га представљам свим могућим средствима. Пишчева естетика ме уопште не ограничава. Писац је створио текст, а ја стварам представу. То су потпуно различите појаве. Писцу сам веран у нечем другом – на идејном плану. Због тога ми није свеједно које дело бирам за реализацију.

У свом сценографско-режисерском раду користите своја сликарска искуства. На који начин?

Повезивање тих дисциплина ми пружа слободу уметничког изражавања, могућност интеграције разнородних изражајних средстава. Оно се одвија захваљујући типу моје маште која ме уобличује као уметника одређене епохе. По мени, сценографија не поседује својства архитектонског декора, већ је материја позоришног процеса. Замена чисто спољашње стварности појмовном, унутрашњом често ствара ауру одређене тајанствености, недоречености, необичности, односно независна је од дидаскалија. Ни спознају ликовног предмета не повезујем с његовом материјалном реализацијом и интерпретацијом глумца на сцени. Она је објективна истина о сценском предмету. Његово значење је поетска вредност, док је језик који повезује различите елементе одређен метод. Али, метод који се мења. И сам себи често се супротстављам. Јер, ако се не ослањам ни на кога, нити сам иком веран, не могу да будем веран ни самом себи. То је тако, јер свет не одражава склад и срећу већ хаос и драму. Стога је позориште, по мени, постављање питања себи и другима.

Реците нам шта за вас значи: позориште носим у себи?