Амерички лов на Ирачане

Угледни "Вашингтон пост" обелоданио је нову аферу у вези са именом Пентагона – срамотну епизоду у серији прљавих, ратних игара на пољима смрти Месопотамије – истичу коментатори. Снајперисти америчке војске мамили су Ирачане у заседе да би их, потом, безобзирно убијали.
Припадници специјалних јединица за уличне борбе опремали су замке муницијом, пластичним експлозивом и фитиљима, као што се стрвина ставља у медвеђа гвожђа. Пролазник намерник, или потенцијални одметник, свеједно, који би застао макар да види о чему је реч, бивао је одстрељен, без упозорења.

Опис језиве праксе која се, према "Вашингтон посту", темељи на упутствима стратега Пентагона, потекао је из уста капетана Метјуа П. Дидијеа, заповедника снајперског одреда првог батаљона 501. пешадијског пука. Позван да сведочи у склопу истраге против тројице припадника његове јединице – наредника Ивена Виле, штапског наредника Мајкла Хенслија и специјалног стрелца Хорхеа Сендовела, осумњичених да су провоцирали убиства цивила – Дидије је описао како је пракса устоличена, образложена и како је, на терену, функционисала: "У јануару ове године посетила нас је група стратега из Пентагона... Донели су ,специјалне реквизите’, сандуке пуне диверзантског материјала... Речено нам је шта је наш задатак – да убијамо лоше момке, а то су, са војне тачке гледишта, они који посежу за ратним материјалом."

Смртоносни мамци

Сведочења припадника Дидијеове јединице иду у прилог оптужбама које је њихов заповедник подигао против Пентагона. "Наш је посао да убијамо лоше момке, без размишљања... У рату, овде је реч о специфичној побуни оних који не прихватају демократију, постоје само две опције – можеш потегнути обарач, или ризиковати да будеш убијен", изјавио је специјалац Џошуа Л. Мишо пред иследницима, који истражују аферу. У намери да одбрани претпостављене неуки оратор Мишо додатно је пооштрио оптужбе: "...Били смо под притиском, свакодневни губици наметали су обавезу да испољимо ефикасност, елиминишемо што је могуће више одметника који дејствују из потаје... Праксу постављања заседа не бих назвао одмаздом над произвољним жртвама... Било је неопходно показати да сваки цивил који се лати оружја ставља сопствени живот на коцку. Одстрел особа допалих заседе, ипак, био је коректан чин... Пуцали смо тек када би се лица латила мамаца."

Портпарол Пол Бојс је изјавио: "Армија не намерава да открије методе бојног супротстављања противнику." Додао је: "Тврдим да не постоји тајни програм који би оправдао евентуални одстрел цивила, па ни оних који су упали у

Управо на ту негацију, међутим, надовезују се и "Вашингтон пост" и представници највише војне контролне установе САД, Националног института за војну правичност.

Вашингтонски дневник цитира из, како тврди, оригиналних докумената војних истражитеља, у чијем је, наводно, поседу. У документима су наведени докази о коришћењу такозваних мамаца у Ираку. Понуђено је сведочанство о пореклу мамаца и о "карикама у командном ланцу" из којих је потекла иницијатива за постављање клопки и убијање жртава.

Одреди смрти

Јуџин Фидел, председник  Националног института за војну правичност, изјавио је да ће сви елементи (докази) који указују на постојање програма за убијање жртава допалих снајперских замки бити "акрибијски прецизно" истражени: "Ако се пође од чињенице да широм Ирака има сијасет примерака остављеног оружја и ратног материјала, могли бисмо уопштено да кажемо, сваки Ирачанин представља потенцијалну мету наших снајпериста."

У расправу о постављању замки умешао се и директор организације Хјуман рајтс воч Џејмс Рос, указавши на неодрживост праксе поистовећивања цивила са легалним метама ратних операција. Рос је на адресу армије упутио упозорење, по слову Међународног права нема оправдања за убијање цивила, без обзира на то да ли је до усмрћивања дошло намером или стицајем околности.

Надовезујући се на извештај "Вашингтон поста", конкурент "Њујорк тајмс" тврди да стратегија америчке војске у Ираку не подразумева само убијање зарад задобијања психолошке надмоћи, већ и "тактичко рањавање". Ова афера америчке војске у Ираку, још једна која је на помолу, односи се на  војнике треће бригаде 2. пешадијске дивизије. Мучени грижом савести, неколико војника је указало на постојање одреда смрти, односно тимова за убијање (Kill teams). Као посебно бруталну праксу ових јединица описали су намерно рањавање цивила: "У болу и паници, рањеници су кооперативнији приликом испитивања."