Слика развоја српског језика

У историји лексикографије модерног српског језика три су битна речничка остварења – једнотомни Српски рјечник (прво и друго издање) Вука Караџића, шестотомни Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске и (још недовршени) вишетомни Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности (до сада изашло 17 томова, а предвиђа се који више од 30). (Четврто значајно дело ове врсте, које чекамо у овој години, требало би да буде једнотомни Речник српског језика Матице српске). Док је Вуков Рјечник имао потешкоћа да се, као подлога у којој је формулисана језичка и правописна реформа, избори за нови књижевни језик који прекида са дотадашњом традицијом и док је, у једном делу јавности оспоравани Матичин шестотомник, после трећег тома, доживео раскид са делом сарадника и суиздавачем (Матицом хрватском) – дотле је доскора изгледало да ће Академијин тезаурус (1. књига изашла је 1959. године) нормално бити доведен до краја. Но, по свему судећи, и њега су почеле да прате озбиљне невоље, а једна од њих је и начелне природе: да се назив језика тога речника – српскохрватски – више номинално не појављује под тим именом.

Иако су деведесетих година 20. века од српскохрватског језика раслојавањем настали нови званични језици, засад: српски, хрватски, босански, грађа која је до тада ушла у Академијин речник остаје основица за израду даљих књига. У току стогодишњег прикупљања лексике, картотека Речника САНУ формирала је огромно богатство (око 8 милиона картица) вишеструко функционалног аутентичног материјала непроцењиве научне и културне вредности. Тако је пројекат израде Речника осим националног добио атрибуте и мултинационалног карактера.

Најновија, 17. књ. Речника САНУ, упркос свим недаћама (кадровским, материјалним), коначно се, крајем прошле године, појавила у књижарским излозима. Корисницима лексикографских дела, посебно стручној и научној јавности на просторима српског језичког простора западног Балкана, а и шире, биће од пресудне важности близу 10 000 обрађених и семантички прецизно описаних речи српског језика, колико их овај том доноси, од којих се велики број први пут појављује речнички третиран у штампаном виду. Такво обиље речи са аутентичним подацима о њиховој територијалној и временској употреби, те минуциозним описом значења, подзначења и стилских нијанси, по начину дескрипције и јасном методолошком поступку обраде речи, доступно је сваком образованом и писменом човеку било које струке и усмерења. Грандиозно дело наше културе осим богате садржине коју нуди, података о стандардном изговору (акценту) речи, граматичкој припадности, етимологији и другим референтним одликама лексичких јединица понаособ, пружа и слику о развоју књижевног израза и јединствености модерног језика, о његовој творачкој снази и даљој динамици, али и слику развоја српског језика, са свим својим менама, узлетима и стагнацијама, заблудама или мудрим одлукама разних језичких договора.

Кад се у јавности помене Речник САНУ, обично се критикује његов "превазиђени" назив, а кад је у питању садржај, неупућени у њему најрадије траже дијалекатску лексику "свога краја" трудећи се да се сете баш речи које у њему случајно нема (врло често то буде, на њихово изненађење, само неки маргинални турцизам).

Тзв. велике речи, богате садржајем, дају праву слику способности језика да искаже и најсуптилније односе у стварном и виртуелном свету, његову развојну прилагодљивост високим облицима културног живота и нужну интелектуализацију притом. У том смислу, сваки том Академијина речника доноси и оне речи чија полисемичност иде на десетине значења или на стотине фразеолошких израза.

Ако бисмо у 17. тому тражили неку "битну" реч, то би свакако била лексема око – у последњој редакторској секцији коју је за живота урадио наш највећи савремени лексикограф – Митар Пешикан – човек који је на Речнику САНУ радио пуне 42 године, научнички занесено, са страшћу и фасцинантним лексикографским знањем и тешко поновљивим умећем. Под његовим руководством била је свакоме част радити овај речник. Неће се у фразеолошкој структури српског језика моћи заобићи податак да око има око 180 различитих фразеолошких обрта и идиома, или 12 страница двостубачног густо штампаног текста.