Србија у ритму котрљајућег камења

Урбани мит да је новосадски музички фестивал "Eгзит" де јуре срушио Милошевића данас може да изгледа аргументованији него пре седам година. Инсистирање на разликовању урбане Србије од остатка који или гласа за Радикале, СПС, народњачку коалицију, или апстинира флагрантан је пример политичког дилентатизма и покушај раслојавања национа.

Србија се током летњих месеци, када су концертне активности најјаче и најкомплексније, незаустављиво дели скоро софоморно на "Гучу" и "Eгзит". "Праве патриоте" ће увек стати иза интернационалног фестивала трубе и срче, док ће сви они за проевропску Србију инсистирати на придевима "урбано", "цивилизовано" и "модерно".

Сваки концерт је својеврсни антрополошки феномен, постмодерни ритуал у коме учесници пристају на унапред утврђене законитости које трају хиљадама година. Тако долазимо до церемоније, која треба да представља концерте, на којима су сви једнаки у свом обожавању песама и самог извођача. Церемонија сама по себи састоји се од извођења музике и текстова, специфичне сценске радње потпомогнуте светлосним ефектима, осмишљеном драматургијом покрета и појачаним звуком због једниственог утиска. Модерни меланж церемоније и ритуала (као и све остало када је модерна музика у питању) зачели су Битлси у првој половини шездесетих. Током њихових концерата, а поготову на Ши стадиону 1965, гледаоци су упадали у својверсни транс праћен хистеријом која је најмање била везана за музику. Током следећих четрдесетак година концертни ритуали су постајали све комплекснији, како технолошки тако и емотивно, од Лед цепелина преко У2 и њихове Зоо ТВ или ПОП турнеје до незаобилазних Ролингстонса.

 У транзиционој Србији концертна култура је имплодирала почетком XXI века када је све више значајних извођача одлучило да посети и ове компромитоване просторе. У овој констелацији створила се специфична и неприродна атмосфера у којој је сам одлазак (ритуал) важнији од извођача, идентификације и епифаније. Концерт Ролингстонса је очигледна ствар престижа, натурене фаме, исиљене актуелности која више подсећа на ритуал модних хепенинга него рок ритуала, у шта су се уверили и гледаоци њиховог наступа у Будви пре неки дан . Са друге стране и сам "Егзит" као хибрид великих летњих фестивала од Вудстока до Гластенберија представља више место за доказивање етике и светоназора него селективно концертно догађање. Слична ствар је и са Гучом, али на супротном полу збивања. Очигледно је да су у транзиционој Србији постале важније секундарне особине спектакла (антиципација, фама, долазак, одлазак, парадирање у друштву) него сам чин концерта.

Ред хот чили пеперс су можда тренутно највећи бенд на планети, међутим код нас су посредством легалног дистрибутера продали тек нешто више од 500 примерака последњег албума "Стадијум Аркадијум". Реципрочно куповини диска, да живимо у Британији, у Инђији би требало да се појави мање од 5.000 људи, а не преко 50.000. Било како било, Пеперси су одржали кратак али убедљив концерт на коме само ВИП-овци нису имали проблема са повратком кући. Слична ситуација је и са Стонсима. Каизер Чифс и једва сакупљених 1.500 људи у београдској Арени можда говори о истинским дометима конзумената којима је битна "музика", међутим Србија живи спектакуларно у свету спектакла.