Srbija u ritmu kotrljajućeg kamenja

Urbani mit da je novosadski muzički festival "Egzit" de jure srušio Miloševića danas može da izgleda argumentovaniji nego pre sedam godina. Insistiranje na razlikovanju urbane Srbije od ostatka koji ili glasa za Radikale, SPS, narodnjačku koaliciju, ili apstinira flagrantan je primer političkog dilentatizma i pokušaj raslojavanja naciona.

Srbija se tokom letnjih meseci, kada su koncertne aktivnosti najjače i najkompleksnije, nezaustavljivo deli skoro sofomorno na "Guču" i "Egzit". "Prave patriote" će uvek stati iza internacionalnog festivala trube i srče, dok će svi oni za proevropsku Srbiju insistirati na pridevima "urbano", "civilizovano" i "moderno".

Svaki koncert je svojevrsni antropološki fenomen, postmoderni ritual u kome učesnici pristaju na unapred utvrđene zakonitosti koje traju hiljadama godina. Tako dolazimo do ceremonije, koja treba da predstavlja koncerte, na kojima su svi jednaki u svom obožavanju pesama i samog izvođača. Ceremonija sama po sebi sastoji se od izvođenja muzike i tekstova, specifične scenske radnje potpomognute svetlosnim efektima, osmišljenom dramaturgijom pokreta i pojačanim zvukom zbog jednistvenog utiska. Moderni melanž ceremonije i rituala (kao i sve ostalo kada je moderna muzika u pitanju) začeli su Bitlsi u prvoj polovini šezdesetih. Tokom njihovih koncerata, a pogotovu na Ši stadionu 1965, gledaoci su upadali u svojversni trans praćen histerijom koja je najmanje bila vezana za muziku. Tokom sledećih četrdesetak godina koncertni rituali su postajali sve kompleksniji, kako tehnološki tako i emotivno, od Led cepelina preko U2 i njihove Zoo TV ili POP turneje do nezaobilaznih Rolingstonsa.

 U tranzicionoj Srbiji koncertna kultura je implodirala početkom XXI veka kada je sve više značajnih izvođača odlučilo da poseti i ove kompromitovane prostore. U ovoj konstelaciji stvorila se specifična i neprirodna atmosfera u kojoj je sam odlazak (ritual) važniji od izvođača, identifikacije i epifanije. Koncert Rolingstonsa je očigledna stvar prestiža, naturene fame, isiljene aktuelnosti koja više podseća na ritual modnih hepeninga nego rok rituala, u šta su se uverili i gledaoci njihovog nastupa u Budvi pre neki dan . Sa druge strane i sam "Egzit" kao hibrid velikih letnjih festivala od Vudstoka do Glastenberija predstavlja više mesto za dokazivanje etike i svetonazora nego selektivno koncertno događanje. Slična stvar je i sa Gučom, ali na suprotnom polu zbivanja. Očigledno je da su u tranzicionoj Srbiji postale važnije sekundarne osobine spektakla (anticipacija, fama, dolazak, odlazak, paradiranje u društvu) nego sam čin koncerta.

Red hot čili pepers su možda trenutno najveći bend na planeti, međutim kod nas su posredstvom legalnog distributera prodali tek nešto više od 500 primeraka poslednjeg albuma "Stadijum Arkadijum". Recipročno kupovini diska, da živimo u Britaniji, u Inđiji bi trebalo da se pojavi manje od 5.000 ljudi, a ne preko 50.000. Bilo kako bilo, Pepersi su održali kratak ali ubedljiv koncert na kome samo VIP-ovci nisu imali problema sa povratkom kući. Slična situacija je i sa Stonsima. Kaizer Čifs i jedva sakupljenih 1.500 ljudi u beogradskoj Areni možda govori o istinskim dometima konzumenata kojima je bitna "muzika", međutim Srbija živi spektakularno u svetu spektakla.