„Вестминстерски експрес” у Единбургу

„Да сте некоме 2012. године рекли да ће еврозона остати уједињена али да Уједињено Краљевство можда неће, рекли би вам да нисте нормални. Али, сад смо ту где јесмо”, написао је колега Нил Ирвин у „Њујорк тајмсу”. Овај почетак његовог текста можда је најбоља синтеза свих коментара и анализа који су се појавили протеклих дана, расправљајући о могућем исходу референдума у Шкотској. Укључујући потенцијалне последице њеног останка у Уједињеном Краљевству или одласка на пут самосталности.

Уз аналитичаре, новинаре и, зашто не рећи, већи део јавности, чини се да чак ни британски премијер Дејвид Камерон није мислио да ће му се слобода – коју је 2012. дао Шкотима, потписавши с првим министром ШкотскеАлексом Салмондом у Единбургу споразум којим се референдум омогућава – можда за четири дана обити о главу. Бар се понашао као да то не мисли. А тако се понашала и британска влада.

Ни званични Брисел, како кажу добро обавештени дописници, није био превише заинтересован за ову тему. Сви су, чини се, ушли у ову утакмицу као Шпанија пре неколико дана на Светском првенству у кошарци (чији је домаћин) – мислили су да су је добили и пре него што је почела. Испоставило се да су мислили погрешно – изгубили су четвртфинални дуел са Французима и опростили се од полуфинала. Да ли ће се и у случају Шкотске испоставити да су мање-више сви погрешно мислили?

Седми септембар 2014, када су, први пут од почетка кампање „униониста” и „сепаратиста”, објављени резултати по којима ће се 51 одсто Шкота изјаснити за отцепљење а 49 против (не рачунајући неодлучне), Лондон је оставио без текста. На то што се неколико дана касније тај резултат у другом истраживању обрнуо у супротном смеру нико више није обраћао пажњу. Лавина је већ кренула.

Нема ко није путовао у Глазгов или Единбург. Би-Би-Си је активности парламентараца и страначких лидера (Ед Милибанд, Ник Клег...) назвао „Вестминстерским експресом”. Дејвид Озборн, министар финансија, понудио је незамисливо већа овлашћења од досадашњих, а Камерон је замолио: „Ми очајнички желимо да останете.” Још нико не зна каква ће бити реакција гласача на овај и све остале потезе у последњем тренутку и, сходно томе, њихова одлука. Јер, иако их можда нема више од пола гласачког тела, многе Шкоткиње и Шкоти мисле да заслужују више него што им је Лондон до сада дао.

Подсетимо, предлог о повећању овлашћења за Шкотску разматран је први пут 1979. на референдуму, али се ни тада, као ни током владавине конзервативних влада Маргарет Тачер и Џона Мејџора, ништа значајно у вези с тим није догодило. После доласка лабуриста на власт 1997. у Шкотској је поново одржан референдум о овој теми, на којем се већина изјаснила позитивно, да би потом Британски парламент 1998. изгласао Закон о Шкотској, којим је установљен Шкотски парламент и предати му одређени прерогативи.

Спекулише се већ и о томе какве ће последице резултати у Шкотској имати на референдум о изласку или останку Острва у ЕУ, који је Камерон обећао за 2017. годину, и то уколико конзервативци остану на власти после општих избора, заказаних за следећу годину. Без шкотских гласача, који су већином за ЕУ, могућност изласка Велике Британије делује изгледнија, бар тако кажу истраживања. И сами резултати тих избора велика су мистерија за прогнозере, јер је у овом тренутку, док нису познати резултати референдума који ће се одржати у четвртак, исувише непознатих у тој једначини.

Референдумо независности Шкотске првојеизјашњавањетеврстеунутарЕУ. Евентуални референдум о изласку Уједињеног Краљевства или „крњег Уједињеног Краљевства” из ЕУ, ако би се заиста одржао, био би прво изјашњавање на ту тему икада, тренутно једнако незамисливо као што је то некад био и референдум који ће се одржати у четвртак. Шта ли у Унији мисле о томе?

Милица Димитријевић