„Vestminsterski ekspres” u Edinburgu

„Da ste nekome 2012. godine rekli da će evrozona ostati ujedinjena ali da Ujedinjeno Kraljevstvo možda neće, rekli bi vam da niste normalni. Ali, sad smo tu gde jesmo”, napisao je kolega Nil Irvin u „Njujork tajmsu”. Ovaj početak njegovog teksta možda je najbolja sinteza svih komentara i analiza koji su se pojavili proteklih dana, raspravljajući o mogućem ishodu referenduma u Škotskoj. Uključujući potencijalne posledice njenog ostanka u Ujedinjenom Kraljevstvu ili odlaska na put samostalnosti.

Uz analitičare, novinare i, zašto ne reći, veći deo javnosti, čini se da čak ni britanski premijer Dejvid Kameron nije mislio da će mu se sloboda – koju je 2012. dao Škotima, potpisavši s prvim ministrom ŠkotskeAleksom Salmondom u Edinburgu sporazum kojim se referendum omogućava – možda za četiri dana obiti o glavu. Bar se ponašao kao da to ne misli. A tako se ponašala i britanska vlada.

Ni zvanični Brisel, kako kažu dobro obavešteni dopisnici, nije bio previše zainteresovan za ovu temu. Svi su, čini se, ušli u ovu utakmicu kao Španija pre nekoliko dana na Svetskom prvenstvu u košarci (čiji je domaćin) – mislili su da su je dobili i pre nego što je počela. Ispostavilo se da su mislili pogrešno – izgubili su četvrtfinalni duel sa Francuzima i oprostili se od polufinala. Da li će se i u slučaju Škotske ispostaviti da su manje-više svi pogrešno mislili?

Sedmi septembar 2014, kada su, prvi put od početka kampanje „unionista” i „separatista”, objavljeni rezultati po kojima će se 51 odsto Škota izjasniti za otcepljenje a 49 protiv (ne računajući neodlučne), London je ostavio bez teksta. Na to što se nekoliko dana kasnije taj rezultat u drugom istraživanju obrnuo u suprotnom smeru niko više nije obraćao pažnju. Lavina je već krenula.

Nema ko nije putovao u Glazgov ili Edinburg. Bi-Bi-Si je aktivnosti parlamentaraca i stranačkih lidera (Ed Miliband, Nik Kleg...) nazvao „Vestminsterskim ekspresom”. Dejvid Ozborn, ministar finansija, ponudio je nezamislivo veća ovlašćenja od dosadašnjih, a Kameron je zamolio: „Mi očajnički želimo da ostanete.” Još niko ne zna kakva će biti reakcija glasača na ovaj i sve ostale poteze u poslednjem trenutku i, shodno tome, njihova odluka. Jer, iako ih možda nema više od pola glasačkog tela, mnoge Škotkinje i Škoti misle da zaslužuju više nego što im je London do sada dao.

Podsetimo, predlog o povećanju ovlašćenja za Škotsku razmatran je prvi put 1979. na referendumu, ali se ni tada, kao ni tokom vladavine konzervativnih vlada Margaret Tačer i Džona Mejdžora, ništa značajno u vezi s tim nije dogodilo. Posle dolaska laburista na vlast 1997. u Škotskoj je ponovo održan referendum o ovoj temi, na kojem se većina izjasnila pozitivno, da bi potom Britanski parlament 1998. izglasao Zakon o Škotskoj, kojim je ustanovljen Škotski parlament i predati mu određeni prerogativi.

Spekuliše se već i o tome kakve će posledice rezultati u Škotskoj imati na referendum o izlasku ili ostanku Ostrva u EU, koji je Kameron obećao za 2017. godinu, i to ukoliko konzervativci ostanu na vlasti posle opštih izbora, zakazanih za sledeću godinu. Bez škotskih glasača, koji su većinom za EU, mogućnost izlaska Velike Britanije deluje izglednija, bar tako kažu istraživanja. I sami rezultati tih izbora velika su misterija za prognozere, jer je u ovom trenutku, dok nisu poznati rezultati referenduma koji će se održati u četvrtak, isuviše nepoznatih u toj jednačini.

Referendumo nezavisnosti Škotske prvojeizjašnjavanjetevrsteunutarEU. Eventualni referendum o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva ili „krnjeg Ujedinjenog Kraljevstva” iz EU, ako bi se zaista održao, bio bi prvo izjašnjavanje na tu temu ikada, trenutno jednako nezamislivo kao što je to nekad bio i referendum koji će se održati u četvrtak. Šta li u Uniji misle o tome?

Milica Dimitrijević