Језичка брига за српску ијекавицу

  У Свечаној сали Матице српске, у Новом Саду, представљено је ијекавско издање „Правописа српског језика”, које су приредили Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица, а објавила Матица српска из Новог Сада. У „Правопису српског језика” обрађени су писмо, екавски и ијекавски изговор, гласовне промене и односи гласова, употреба великог слова, спојено и одвојено писање речи, интерпункција, скраћенице, подела речи на крају реда, транскрипција страних речи, имена и појмова... Објављивање „Правописа српског језика” помогло је Представништво Републике Српске у Србији.

Ова књига ће захваљујући Друштву чланова Матице српске у Бањалуци, како је истакао Драган Станић, председник Матице српске, доћи до многих корисника у Републици Српској, а истовремено ће Друштво чланова Матице српске у Подгорици омогућити да прави корисници ове књиге дођу до својих примерака у Црној Гори.

– О томе, зашто је потребно да негујемо српску ијекавицу верујем да овде, у Матици српској, можда и не би требало посебно расправљати. Неговање ијекавице био је Матичин задатак и у времену када се веровало у српскохрватско језичко јединство, па како онда то не би била обавеза и за нас данашње, који бисмо морали јасно дефинисати шта све сачињава српски језички простор и како тај простор ваља уредити и неговати. Ијекавица је првенствено српско наречје, па тек онда може бити и нечије друго – наглашава Станић.

– Уколико ми не бисмо показали довољно бриге о српској ијекавици, то би значило да је ми препуштамо некоме другоме ко би био вољан да је негује. Нико нас, међутим, није овластио да се тако неодговорно односимо према једном од два средишња српска наречја и једном важном сегменту српског језичког наслеђа. Нико нас није овластио да све оно што су наши преци домаћински неговали и сабирали, ми сада крчмимо као неодговорни синови. Уколико иједан део српског језичког наслеђа препустимо некоме другоме, тај други ће с правом помислити да може слободно посезати за српском језичком баштином како му се прохте – додао је Станић.

–Како бисмоми бранили све оне писце, па и територије на којима се говори српска ијекавица, уколико нисмо у стању да негујемо ијекавско наречје као саставни, активни део српске језичке праксе? Ијекавицу морамо бранити, јер је управо ијекавски српски живаљ најизразитије изложен геноциду и етничком чишћењу, са идејом протагониста тога злочина да се сви који говоре српски и пишу ћирилицом, временом, елиминишу са простора на којима живе. Истовремено, треба српску ијекавицу у потпуности присвојити, преименовати и стандардизовати на понешто другачији начин како би се стекао додатни разлог за то преименовање. Таквим жељама српских непријатеља не смемо излазити у сусрет и помагати им сопственом неспретношћу и небудношћу.

Станић је подсетио да је у српској култури било предлога да се ијекавица потисне у корист екавице, а тај се предлог аргументовао потребом да се, што је могуће више, обави унификација српског језика. Такав предлог је, по свему судећи, био пре свега последица страха пред будућим, могућим расколима заснованим на демонској потреби и проклетству малих разлика. Ипак, уклањање тих разлика унутар српскога језика имало би много више негативних, него позитивних последица, а то би традиционалним, вазда будним непријатељима Срба само помогло да и даље обављају свој посао. Коначно, постојаност ијекавице на просторима где се она говори довољно јасно поручује да је идеја о преласку Срба на екавицу практично неспроводива, а још к томе и прилично штетна.

Шта нам, дакле, ваља чинити?

Неопходно је, каже Станић, да српски језички стандард негујемо на целом простору његовог важења. У том смислу драгоцена је подршка коју Матица добија од Републике Српске, а требало би све учинити да Правопис допре до свих потенцијалних корисника – на факултетима и школама, у лекторским службама штампаних и електронских медија, у министарствима и државним службама....

Због свега тога, ијекавицу ваља систематски неговати у духу целовите српске језичке политике. У лепоти српске ијекавице, исто колико и српске екавице, треба искрено да уживамо. За тако нешто довољно разлога пружа највећи део наших народних песама, класични превод Светог писма, Вук, Његош, Љубиша, Марко Миљанов, Шантић, Матавуљ, Ћипико, Кочић, млади Дучић и млади Андрић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Ћопић, Десница, Михајло Лалић и многи други. Кључни разлог зашто ијекавицу треба неговати јесте управо то: да се и тај изражајни потенцијал српског језика и даље сачува, те да сваки језички компетентни Србин у свом слуху сачува осећање за лепоту како екавице, тако и ијекавице, закључио је Драган Станић.

З. Радисављевић