Вучићева влада као фудбалски клуб

Да ли је за Србију боље да има јаког премијера, као што је то Александар Вучић, и променљиву владу, или слабог премијера, какав је био Мирко Цветковић, и јаке министре? Цветковићеву владу многи су критиковали, сматрајући да није добро што је он под утицајем председника Бориса Тадића. Сада многи мисле да није добро да одлуке доноси један човек.

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да су након плурализма, и после 2000. године, на челу влада у Србији биле јаке личности, као што су Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић, изузев Цветковића, који је био технократа. Али, до ове владе кабинети су били састављени од сложених коалиција.

„Сада је другачије, јер је премијер председник велике странке – СНС-а. У време Цветковића, чија је влада доживела пун мандат, реално место власти преселило се из владе у председништво, јер је Тадић био и председник ДС-а. Тај кабинет, са слабим премијером, преспавао је планетарну кризу и оборио владу ДС-а. Док су Коштуница и Ђинђић били премијери, њихове странке нису имале већину као што је има СНС. Али, зато је Вучићева позиција тежа. Он има огроман утицај, пред њим су сви слаби, и може да смењује чланове владе. Њему ће бити приписана сва слава, али и кривица, јер ко ће се сетити министара. Јак премијер на челу кабинета значи кохерентност и ефикасност тима, и баш због тога је Вучић ишао на последње изборе.”

Стојиљковић каже да, поред СНС-а, двоцифрени изборни резултат има једино СПС, а показало се да ни Ивица Дачић није незаменљив.

„Вучић чак није морао да прави коалициону владу, али то му даје већи маневарски простор. Позиција у којој се нашао Вучић чини да игра на жици да све добије. Сетимо се да је прва Коштуничина влада била мањинска, а у другој ДСС није био већинска странка. Сада је СНС највећа странка, а Вучић има највећу подршку грађана.”

Дејан Вук Станковић, политички аналитичар, сматра да је од тога да ли је премијер јак или слаб, важније да се председник владе и министри крећу у законским овлашћењима. Он каже да је политика фокусирана на лидере, па им зато и припада моћ, али и министри морају добро да раде, да сарађују и направе праву поделу посла.

„То је као фудбалски клуб, Вучић је капитен, а остали треба да играју према задужењима. Наш Устав даје шира овлашћења премијеру него председнику Републике, он је канцеларски и, ако желимо здрав демократски систем, председника треба бирати у парламенту а премијера треба да изаберу грађани.”

Станковић каже да је Цветковић био експерт а не јака политичка личност, због чега је био у сенци Тадића и под притиском различитих коалиционих договора.

„Било је коментара да се није увек слагао с неким одлукама али их је прихватао. Премијер мора да буде политичка личност, иначе га немате. Вучићева предност је баш то што је политичка личност, што има висок рејтинг и чисту коалициону ситуацију. Знамо каква је политичка ситуација, али Вучић има четири године, па ћемо видети да ли ће успети да спроведе све што је обећао. То ће бити оцењено на следећим изборима. До сада је све зависило од коалиционих договора и то нас је довело ту где јесмо. Ако Вучић не успе, знаћемо ко је крив. У претходној влади Дачић није хтео да прихвати Закон о информисању, а данас тога нема. Вучић нема ни опозицију која би га контролисала. Наш проблем је то што нам недостаје кредибилна грађанска алтернатива овој власти.”

Милан Николић, социолог, мисли да је у парламентарној демократији генерално добро да премијер буде јак, али и он каже да не ваља то што је опозиција слаба.

„Сада је другачија констелација моћи него у време Цветковића, али док Вучић добро води земљу, добро је да буде јак. Међутим, ако нас одвуче у кривину, неће бити добро. Зато би на опозицији требало да се ради, јер она не уме да се постави у главним питањима. Опозиција само поставља питања и критикује тек да се чују у парламенту и да их сниме камере. Није наш проблем јак премијер, већ то што нема праву компетицију. Потребно је премијеру поставити права питања. На пример, да ли нам је баш потребна пруга Београд–Будимпешта. Можда нам је и потребна, али опозиција мора имати стручњаке који ће то проценити. Сада је опозиција испумпана на зрно грашка и у процесу је нестајања, али њих то не забрињава, већ само гледају ко ће бити шеф. Губе супстанцу, време пролази, а они показују политичку неспособност и сви ће заједно пропасти. Власт је узела све мантре и опозиција се не усуђује да уђе у економију, нити знају да нађу нове теме. А ако дође Шешељ, па уједини десницу, имаћемо ултрадесничарску опозицију, захваљујући томе што су им оставили простор.”