Мртва трка у Украјини

Од нашег специјалног извештача
Кијев, 1. октобра – Јулија Тимошенко, "наранџаста принцеза" украјинског бунта из 2004. године, биће, по свој прилици, највећи добитник недељних ванредних избора за Врховну раду (парламент) Украјине. Предвиђања која су се заснивала на броју изашлих бирача, а која су значајну предност давала Партији региона премијера Виктора Јануковича, потпуно су оманула. Наиме, после нешто више од 70 одсто званично обрађених гласачких листића, блок партија који предводи Тимошенкова освојио је 32,21 одсто гласова и избио на прво место листе која обезбеђује учешће у наредном, 6. сазиву парламента. Од Партије региона дели је свега 0,11 одсто пошто су "плаво-сиви" тренутно на 32,1 проценат гласова. Како ће бити окончана ова неизвесна трка остаје тек да се види.

На трећем месту се, према очекивањима, нашао Блок Наша Украјина–Народна самоодбрана председника Виктора Јушченка, освојивши, за сада, наклоност 15,08 одсто грађана са бирачким правом. Неопходни цензус за улазак у парламент који износи три процента прешли су и Комунистичка партија Петра Симоненка (5,2) и Блок Владимира Литвина (4,05). На самој граници су социјалисти Александра Мороза са (поново, за сада) 3,09 одсто прикупљених гласова.

Шанса за трећег

Уколико би овакви односи међу партијама остали и после пребројавања преосталих листића, то би значило да су се "наранџасти", практично, вратили у игру, и то жестоко. Понешто ће, додуше, зависити и од тога коју ће још од малих партија успети да привуку на своју страну, уколико се то покаже неопходним. Ипак, основна линија је ту. Вреди поменути да се у том смислу као главни кандидат за "трећег" јавља Блок Литвина, пошто је тешко и замислити да би Тимошенкова и Јушченко као сараднике прихватили комунисте или некадашње саборце социјалисте који су им прошле године окренули леђа у најнезгоднијем тренутку.

Како год било на крају, Партија региона Виктора Јануковича остаје на чистини. Додуше, они нису без шанси. Са комунистима, Литвином и социјалистима на својој страни могли би некако да натегну довољно места у парламенту и створе такву равнотежу снага која би им омогућила, ако не освајање власти, а оно барем прилику да за дуже време блокирају "наранџасте". То би значило и да се политички ћорсокак у којем се земља налази од прошлих, редовних, избора наставља. Тешко је прихватити мисао да су грађани управо тако хтели, али резултати избора говоре сами за себе.

Можда то објашњава и видан изостанак еуфорије после објављивања првих рачуница. "Борба елита, без народа", речи су којима је ситуацију окарактерисао један овдашњи аналитичар. И потпуно је у праву. Украјина је, на неки начин, постала талац три велике партије које више брину саме о себи него о потребама грађана. А ствари ће се, како изгледа, тешко померити с места.

Најинтересантнији ће у свему, ипак, бити однос Јушченка и Тимошенкове. Подсетимо, до политичког мртвила у које је доспела Украјина дошло је, практично, после одлуке председника да 2005. распусти владу коју је до тада водила "наранџаста принцеза". Наметнуто решење је било стварање коалиције са Јануковичем. Поготово што су социјалисти свесни своје улоге "џокера" ултимативно затражили да им припадне место председавајућег Врховне раде. Њихова тадашња логика је била: шефа државе даје Наша Украјина, премијера Блок Јулије Тимошенко те тако њима као трећепласиранима припада место првог парламентарца. Отпуштањем Тимошенкове ствари су се кардинално измениле, али је Мороз добио што је тражио.

Кoалиционе рачунице

Одмах по затварању бирачких места Јанукович је понудио коалициону сарадњу свим партијама које су на то спремне. Није изоставио ни Тимошенкову. Али, мада би заједница две најјаче партије обезбедила у парламенту управо ону већину која би омогућила његов квалитетан рад, тешко је и претпоставити да би тако нешто могло да се деси. Са своје стране, Тимошенкова има довољно снаге да сама бира партнера. И то ће свакако искористити, пре свега као прагматичан политичар, али и зато да би понекоме, у правом женском маниру "натрљала нос" због неверства.

Мисли се, наравно, на Виктора Јушченка којем је преостало само да посматра шта раде "велики" и да се нада да у свему неће остати кратких рукава. Његов углед међу Украјинцима опасно је нарушен, како због већ поменуте политичке летаргије, тако и због чињенице да много тога што је обећавао стотинама хиљада људи који су се 2004. данима и ноћима, по цичи зими, окупљали на кијевском Тргу независности никада није испунио. Објективно, много тога и није зависило од њега. Нетрпељивост Јушченкове и Јануковича често му је везивала руке. Истовремено, обећања о брзом примању Украјине у ЕУ, која су тих хладних дана стизала из иностранства, остала су празне речи.