Обнова аутентичности

Књига Тело и поглед представља веома опсежан и необично занимљив преглед италијанске поезије која је настајала у последње две деценије XX века. Приређивач и преводилац ове књиге Дејан Илић одлучио се да не обликује стандардну антологију, већ да једну врло динамичну песничку сцену представи преко неколико најрепрезентативнијих песника, али у обимним изводима из њихове поезије. Одустајући од обухватности, Илић се определио за критеријуме репрезентативности и селективности, захваљујући чему су практично сви песници у књизи Тело и поглед добили по један заокружен и избалансиран избор из своје поезије. Препознат још од раније као одличан преводилац италијанске поезије, Илић после ове књиге нове италијанске поезије преводилачким атрибутима свакако придодаје и важан додатак: одличан познавалац савремене италијанске поезије.

У књизи Тело и поглед представљено је дванаест савремених италијанских песника, од којих су неки већ постали део најважнијег модерног италијанског песничког наслеђа. На почетку књиге налазе се песме Валерија Магрелија, што нема хронолошки, већ књижевно-историјски и поетички узрок. Наиме, у овој књизи Магрелију се даје прекретнички статус, јер приређивач, позивајући се на поетичке и књижевно-критичке расправе у италијанској књижевности, инсистира на томе како је овај песник у тематском и поетичком смислу обновио италијанску поезију у једном необично важном тренутку када се чинило да је исцрпљен и њен неоавангардни потенцијал и њен покушај – посебно видљив седамдесетих година, што је поетички процес који се може пратити у европској поезији различитих језика исте деценије – да се кроз говор социјалног веризма и комуникативније форме оспољавања приближи сензибилитету шире читалачке публике.

Тај тренутак јесте почетак осамдесетих година и ту, заправо, почиње и књига Тело и поглед. Представљајући најизразитије гласове савремене италијанске поезије, Илић посебно указује на успостављање и профилисање кључног тематско-поетичког језгра постмагрелијевске поезије. Наговештено већ у првим Магрелијевим књигама, ово језгро потом постаје изазов спрам кога се обликује једна поетика. Суочени са кризом статуса песничке речи, Магрели и други најбољи италијански песници, наши савременици, напуштају и неоавангардно прекидање сваке уобичајене комуникације и, на другој страни, комуникацијску хипертрофију, да би се посветили обнови аутентичности у поезији.

Отуда је у поезији ових песника, од Магрелија, Фабија Пустерле, Клаудија Дамјанија и Умберта Фјорија, преко Давиде Рондонија, Антонеле Анеде, Ђан Марија Вилалте, Антонија Рикардија и Стефана Дал Бјанка, до Марија Бенедетија, Силвије Бре и Фабриција Ломбарда, непрестано присутно питање тактилности, телесности, сеновитости, видљивости, уопште чулности. Аутентично је оно што може да издржи искуствену проверу, тако би отприлике могло да се сажме поетичко и тематско искуство ових песника. У њиховим стиховима стално пратимо непосредан, готово чулни однос са стварним светом свога искуства, због чега су ове песме врло често и мала песничка сведочанства и мале, врло индивидуализоване приватне историје одрастања, сазревања или увек новог суочавања са свакодневицом. Погледајмо, на пример, дугу, вишеделну песму "Испод врта" Фабија Пустерле, у којој се, у самом финалу, набрајају мале ствари у којима пребива смисао једног људског тренутка: "Вече, суво лишће у џеповима,/ храстови жирови, шарени каменчићи./ Ти их скупљаш, и дајеш ми их: сићушни/ уломци дана, или трагови мисли".

Једном обновљена, аутентичност, међутим, не потире рад поетичког ума, интелектуалност у поезији, нити пак интертекстуалне алузије на песничку и филозофску традицију. Аутентичност је само нужан услов песничког мишљења, оно што у свакодневици песничког субјекта активира све његове страсти и сва његова знања, сва његова искуства и сву његову промишљеност. Песме у књизи Тело и поглед исповедају, дакле, искуство властитог света у коме се све, па и велике приче друштва, политике или идеологије, преламају кроз перспективу наглашене индивидуалности. Историја се углавном повукла са сцене, остајући понегде као призив неког давног трага времена, али зато социјални процеси потврђују своју виталност, доживљени у овим стиховима као део свакодневног живота и конкретног, личног искуства. Такве су, рецимо, Магрелијеве песме "Берза" или "Писма читалаца".

Мада због говора о стварном свету, није постао интегрисан, нити је престао да буде слаб, песнички субјект постаје опремљен да буде врхунски сведок своје свакодневице, хроничар "ствари без историје". Управо због тог непосредног односа са свакодневицом, која се доводи у динамичку везу са унутарњим светом субјекта, у овим песмама се веома много говори о стварима. Већ код Магрелија се каже како "задивљујући је живот ствари". Пустерла пак говори како језик долази после ствари; ствари, другим речима, већ затичемо у свом свету и у свом искуству. Док Фјори, један од најзанимљивијих песника у овој књизи, у којој је и његова изврсна песма "Друштво", даје неку врсту поетичке суме и свог и савременог италијанског песништва: "Стварне су, ствари, и биће стварне". Мислите о томе.