Obnova autentičnosti

Knjiga Telo i pogled predstavlja veoma opsežan i neobično zanimljiv pregled italijanske poezije koja je nastajala u poslednje dve decenije XX veka. Priređivač i prevodilac ove knjige Dejan Ilić odlučio se da ne oblikuje standardnu antologiju, već da jednu vrlo dinamičnu pesničku scenu predstavi preko nekoliko najreprezentativnijih pesnika, ali u obimnim izvodima iz njihove poezije. Odustajući od obuhvatnosti, Ilić se opredelio za kriterijume reprezentativnosti i selektivnosti, zahvaljujući čemu su praktično svi pesnici u knjizi Telo i pogled dobili po jedan zaokružen i izbalansiran izbor iz svoje poezije. Prepoznat još od ranije kao odličan prevodilac italijanske poezije, Ilić posle ove knjige nove italijanske poezije prevodilačkim atributima svakako pridodaje i važan dodatak: odličan poznavalac savremene italijanske poezije.

U knjizi Telo i pogled predstavljeno je dvanaest savremenih italijanskih pesnika, od kojih su neki već postali deo najvažnijeg modernog italijanskog pesničkog nasleđa. Na početku knjige nalaze se pesme Valerija Magrelija, što nema hronološki, već književno-istorijski i poetički uzrok. Naime, u ovoj knjizi Magreliju se daje prekretnički status, jer priređivač, pozivajući se na poetičke i književno-kritičke rasprave u italijanskoj književnosti, insistira na tome kako je ovaj pesnik u tematskom i poetičkom smislu obnovio italijansku poeziju u jednom neobično važnom trenutku kada se činilo da je iscrpljen i njen neoavangardni potencijal i njen pokušaj – posebno vidljiv sedamdesetih godina, što je poetički proces koji se može pratiti u evropskoj poeziji različitih jezika iste decenije – da se kroz govor socijalnog verizma i komunikativnije forme ospoljavanja približi senzibilitetu šire čitalačke publike.

Taj trenutak jeste početak osamdesetih godina i tu, zapravo, počinje i knjiga Telo i pogled. Predstavljajući najizrazitije glasove savremene italijanske poezije, Ilić posebno ukazuje na uspostavljanje i profilisanje ključnog tematsko-poetičkog jezgra postmagrelijevske poezije. Nagovešteno već u prvim Magrelijevim knjigama, ovo jezgro potom postaje izazov spram koga se oblikuje jedna poetika. Suočeni sa krizom statusa pesničke reči, Magreli i drugi najbolji italijanski pesnici, naši savremenici, napuštaju i neoavangardno prekidanje svake uobičajene komunikacije i, na drugoj strani, komunikacijsku hipertrofiju, da bi se posvetili obnovi autentičnosti u poeziji.

Otuda je u poeziji ovih pesnika, od Magrelija, Fabija Pusterle, Klaudija Damjanija i Umberta Fjorija, preko Davide Rondonija, Antonele Anede, Đan Marija Vilalte, Antonija Rikardija i Stefana Dal Bjanka, do Marija Benedetija, Silvije Bre i Fabricija Lombarda, neprestano prisutno pitanje taktilnosti, telesnosti, senovitosti, vidljivosti, uopšte čulnosti. Autentično je ono što može da izdrži iskustvenu proveru, tako bi otprilike moglo da se sažme poetičko i tematsko iskustvo ovih pesnika. U njihovim stihovima stalno pratimo neposredan, gotovo čulni odnos sa stvarnim svetom svoga iskustva, zbog čega su ove pesme vrlo često i mala pesnička svedočanstva i male, vrlo individualizovane privatne istorije odrastanja, sazrevanja ili uvek novog suočavanja sa svakodnevicom. Pogledajmo, na primer, dugu, višedelnu pesmu "Ispod vrta" Fabija Pusterle, u kojoj se, u samom finalu, nabrajaju male stvari u kojima prebiva smisao jednog ljudskog trenutka: "Veče, suvo lišće u džepovima,/ hrastovi žirovi, šareni kamenčići./ Ti ih skupljaš, i daješ mi ih: sićušni/ ulomci dana, ili tragovi misli".

Jednom obnovljena, autentičnost, međutim, ne potire rad poetičkog uma, intelektualnost u poeziji, niti pak intertekstualne aluzije na pesničku i filozofsku tradiciju. Autentičnost je samo nužan uslov pesničkog mišljenja, ono što u svakodnevici pesničkog subjekta aktivira sve njegove strasti i sva njegova znanja, sva njegova iskustva i svu njegovu promišljenost. Pesme u knjizi Telo i pogled ispovedaju, dakle, iskustvo vlastitog sveta u kome se sve, pa i velike priče društva, politike ili ideologije, prelamaju kroz perspektivu naglašene individualnosti. Istorija se uglavnom povukla sa scene, ostajući ponegde kao priziv nekog davnog traga vremena, ali zato socijalni procesi potvrđuju svoju vitalnost, doživljeni u ovim stihovima kao deo svakodnevnog života i konkretnog, ličnog iskustva. Takve su, recimo, Magrelijeve pesme "Berza" ili "Pisma čitalaca".

Mada zbog govora o stvarnom svetu, nije postao integrisan, niti je prestao da bude slab, pesnički subjekt postaje opremljen da bude vrhunski svedok svoje svakodnevice, hroničar "stvari bez istorije". Upravo zbog tog neposrednog odnosa sa svakodnevicom, koja se dovodi u dinamičku vezu sa unutarnjim svetom subjekta, u ovim pesmama se veoma mnogo govori o stvarima. Već kod Magrelija se kaže kako "zadivljujući je život stvari". Pusterla pak govori kako jezik dolazi posle stvari; stvari, drugim rečima, već zatičemo u svom svetu i u svom iskustvu. Dok Fjori, jedan od najzanimljivijih pesnika u ovoj knjizi, u kojoj je i njegova izvrsna pesma "Društvo", daje neku vrstu poetičke sume i svog i savremenog italijanskog pesništva: "Stvarne su, stvari, i biće stvarne". Mislite o tome.