Расправа и суперминистри

Слање наших војника у мировне мисије и програм Националне службе за запошљавање немају ништа заједничко, али је о њима и о још 16 различитих тема недавно у Скупштини Србије вођена јединствена расправа. Опозиција је то с правом критиковала. Напредњаци су узвратили подсећањем да је у време демократа било још горе, што је тачно, али су они обећали промене. Зоран Бабић признаје да је ова ружна пракса настављена, али да се сада води рачуна да „неопходно убрзавање не шкоди квалитету расправе”. Убеђен је да је мера пронађена.

На поменутој седници парламента, поред наведених тачака, јединствена расправа вођена је углавном о потврђивању међународних споразума врло различите садржине. Ко је хтео да учествује у дебати морао је изабрати једну, евентуално две теме, које би коментарисао. За више није било времена. Владимир Павићевић (НС) на фин начин је показао како је посланицима, практично, ускраћено право да о сваком закону кажу шта мисле. Павићевић је за дискусију имао на располагању пет минута, што је искористио да би прочитао све тачке дневног реда о којима је обједињена расправа. Време му је истекло кад је стигао до десете тачке. Осам није успео да прочита.

Посланици ДС-а и НДС-а, који су били страначки саборци у време када је ДС био власт, били су много оштрији. Марко Ђуришић (НДС) рекао је да се не може „на овакав начин расправљати у парламенту о оволико различитих тема у оквиру једне једине тачке дневног реда”. Помињали су опозиционари и да је недопустиво спајање „баба и жаба”, то јест неспојивих тема, запањени таквим понашањем власти. Зоран Бабић их је подсетио да су они, у своје време, били много гори и да су умели да споје „бабе и жабе”, и то много њих у једну тачку. Бабић је тако навео: „У осмом сазиву Народне скупштине, 5. маја 2010. године стигло је 90 тачака дневног реда, обједињених и послатих народним посланицима. Такође, 29. фебруара 2012. године добили смо обједињавање 27 тачака дневног реда. Овај сазив је бар шест пута бољи, јер је 18 мање од 27 и од 90.” Бабић је објаснио и да је обједињавање било неопходно због потребе да се убрза наш пут у Европску унију. Убрзање европског пута било је вечно оправдање и кад су демократе обједињавале „бабе и жабе” у неограниченим количинама.

Осим тог обједињавања, настављена је пракса коју су увеле демократе, а то је слање једног министра да пред посланицима брани све законе, па је Братислав Гашић, министар одбране, морао да одговара и о ономе што је из његовог ресора, али и да се бави програмом Националне службе за запошљавање, да говори о оснивању Европског центра за средњорочне прогнозе времена, о кредиту подршке Агенцији за осигурање депозита... Опозиционари су и то, с правом, критиковали, оптужујући министра да је повео „шаптаче из других министарстава да му шапућу одговоре из својих ресора”. Гашић је, иначе, на седницу дошао с десетак државних секретара из министарстава из чијих ресора су били споразуми о којима се расправљао и својски се трудио да пружи тражене информације.

Дабоме да је Зоран Бабић подсетио како је оних 27 обједињених тачака дневног реда у време демократа бранио један једини „суперминистар Оливер Дулић, који је све о свему знао, иако је ту било тачака које ни Худини није могао да споји”. Било је таквих ситуација приличан број у време власти ДС-а, али се само једном десило да неки министар призна да је он ту зато што не може да се води расправа ако нема министра. Учинио је то 2008. године Расим Љајић, тадашњи министар за рад, који је дошао да „брани” законе из ресора Вука Јеремића, министра спољних послова. Кад су га опозиционари питали може ли он да им одговара на питања, Љајић им је рекао: „Искрено, не могу. Ја сам ту само зато да кажем шта закони предвиђају и да слушам расправу.”

Зашто су напредњаци изневерили обећање да ће ову лошу праксу променити, Зоран Бабић објашњава овако: „Понекад је потребно убрзати расправу, зато што желимо да што пре усвојимо законе, јер има много посла на усклађивању наших прописа са европским. Спајамо расправу о споразумима који су већ потписани, а потребна је само њихова потврда. Никада не спајамо расправу о суштинским законима, а уколико се то и чини води се рачуна да су закони о којима се обједињава расправа међусобно повезани, као у случају стечаја и приватизације. Мислим да смо нашли меру.”