И заврши се примирје...

Пре годину и по дана Звездан Терзић је, по повратку у нашу јавност, позвао да се Томислав Караџић извуче из фотеље председника Фудбалског савеза Србије. Побуњеник је, иначе, био у тој фотељи, пре него што је због више силе абдицирао, а пре њега је у њој седео баш Караџић. Позив на свргавање је био упућен као вапај да се коначно помогне нашем фудбалу да крене напред.

У свети рат за фудбалску правду против Караџића је, у његовом другом мандату, често позивала и Црвена звезда. Тадашње руководство је у њега упирало прстом као на главног кривца за своје вишегодишње незадовољавајуће резултате.

Неке судијске одлуке на утакмици Партизан – Нови Пазар (4:3), у првом колу прошлог првенства, Звезди, чије се руководство у међувремену преко ноћи потпуно променило, биле су очигледан доказ да се „одозго” помаже њеном једином супарнику. Започела је и симболичну борбу против председника ФСС кашњењем својих утакмица од пет минута. Њој су се прикључили још неки клубови.

Караџић се опирао, али га је неко ко има утицаја на њега, посаветовао да не тера мак на конац и он је саопштио да ће у децембру, по завршетку јесењег дела сезоне, да поднесе оставку.

Међутим, то се није догодило, а Црвена звезда и њени савезници су престали да прозивају, вређају и прете Караџићу. И председник савеза је престао да прозива, вређа и прети Звездиним људима.

Примирје је обележено продужењем мандата Караџићу, избором Терзића, тада председника ОФК Београда, за председника Заједнице суперлигаша и понудом Црвеној звезди да њен човек буде потпредседника савеза. Обе супротстављене стране су одлуке Скупштине ФСС од 18. марта тумачиле на свој начин, али је изгледало да је дошло до помирења. Чак су почели да измењују учтиве, па и похвалне речи.

Ипак, није било све мирно. Партизан је већ у првом пролећном колу изгубио прво место и почео је да ради оно због чега се минулих година подсмевао Црвеној звезди. Почео је да издаје саопштења да је оштећен, покраден и слично. Утакмице „црно-белих” су протицале уз поклич да не дају титулу.

Почела је нова сезона и примирје је трајало до прве утакмице на којој један од „вечитих ривала” није освојио сва три бода. У петом колу Звездин меч у Крушевцу се завршио 0:0, а она је осула дрвље и камење на судију Сантрача што није досудио пенале за њу. Њен тренер је дигао глас на свој начин, Терзић, који је у међувремену прешао у Црвену звезду и постао њен главни оперативац, а практично и власт (председник клуба још није изабран) на свој, Управни одбор такође на свој. „Црвено-бели” су почели поново да гађају председника савеза старим оптужбама – ради против њих и наноси штету нашем фудбалу у целини.

И Караџић је одговорио као и раније.

И ми поново слушамо најгоре речи којима успешно оцрњују у јавности једни друге. И, у исто време, представљају сами себе као месију нашег фудбала.

О свему ономе што, мимо „крађе у Крушевцу”, стављају на душу председнику савеза, Звездини људи су знали и пре „Сантрачевих грехова”. А кад неко дигне глас тек кад њега заболи, то, ипак, показује да му општи интереси служе да у њих завије своје.

Караџић, такође, тек кад буде мета, присети се свих „смртних грехова” које су починили они који га гађају. А до тада му то није сметало.

Сукоб може да се заврши брутално тако што ће једна страна да победи. У предности су они из Звезде, јер не само што немају шта да изгубе (нису на удару њихови тренутни положаји), а чак и ако Караџић и овога пута остане на власти, могу поново да покушају.

Може да се догоди и да вук буде сите, а и да овце остану на броју. Као пролетос.

Штета је што наши фудбалски Мрњавчевићи толико снаге троше да се међусобно поморе. И пошто не бирају речи, а вероватно ни средства, то још више срозава наш фудбал.

Не гасе се постојећи пожари, него се подмећу нови. Не ломе се копља око тога како да се реши који проблем (лига нам је слаба од распада оне Југославије, игралишта немогућа да се добро игра, клубови задужени до гуше, доводимо странце за селекторе, безбедност и удобност у гледалишту на најнижој тачки, итд), већ на коме ће царство.

А оно је такво да изазива сажаљење. Кад се упореди шта је код нас фудбал био некада, а шта сад.

Иван Цветковић