Нека друга странка

То што би за напредњаке док их предводи хиперактивни Александар Вучић поново гласало пола Србије већ је бајата вест. Није ново ни да се око цензуса врте две демократске странке, „стара” и „нова”, иако је од избора прошло само пола године.

С тим што би Пајтић имао више шансе да поново уђе у парламент, а Тадић да се придружи онима који су 16. марта остали испод црте – Чедомиру Јовановићу и Млађану Динкићу.

Зашто је опозиција толико инфериорна да популарност напредњака не обарају ни најаве смањења плата и пензија? Неко ће рећи да је опозиција сатанизована, да су њени лидери прошли кроз таблоидни медијски зец. Можда, али зар то исто није искусио и Ивица Дачић чија се странка солидно котира?

Пре ће бити да је реч о губитку политичког кредибилитета оних који су до 2012. године вукли кључне потезе у држави. А много тога може да им се стави на душу: корупционашке афере, буразерско-тајкунска приватизација, олако задуживање...

Сада жањемо оно што је тада посејано. Незапосленост је дупло већа него у ЕУ, а пензионери, наставници, лекари и професори моле бога да им влада што мање скреше плате и пензије.

Наравно да је илузорно очекивати да Вучић унедоглед задржи овако висок рејтинг. Лидер напредњака је много тога обећао у покушају да Србију изведе из буле. Очекивања грађана су велика, а ако буду изневерена показаће се да и трпљењу има краја.

Да ли опозиција има шансу?

Има, али изгледа „нека друга”.

На питање агенције „Фактор плус” за кога бисте данас гласали, 18,7 одсто испитаника одговорило је да би гласало за „неку другу” странку. ДС би добио 5,9 а НДС само 4,8 гласова.

Да ли је у обједињавању спас? Можда, али шта ако је стожер тог окупљања Верољуб Стевановић, који не може да сакупи довољно потписа да поново региструје „Заједно за Шумадију”. Или Чедомир Јовановић који је због мањка у каси морао да исели седиште ЛДП-а из Скадарлије.

Нисам сигуран да опозиционе сујете може да помири Бојан Пајтић, коме се фотеља дрма после 10 година власти у Војводини. А у последње време председник ДС-а је све више налик на Војислава Коштуницу у покушају. Распарене опозиционе редове тешко би закрпио и Зоран Живковић, који на моменте не може да се сети да је био већ председник владе...

Грађани су очито заморени овом партијском лидерском понудом. Коштуница и Динкић су то схватили. Први се повукао у политичку илегалу, а други кренуо у банкарски бизнис.
 
Не знам да ли је тачно да опозиција тајно трага за новим деда Аврамом, али не би било лоше да за почетак проуче како је доскора непознати Миро Церар постао премијер Словеније.