Песма на проби времена

ИНТЕРВЈУ: МИЛОВАН МАРЧЕТИЋ
Песнику и приповедачу Миловану Марчетићу (Приједор, 1953), недавно је уручена награда "Скендер Куленовић" за збирку поезије "Ташкент" у издању београдског Завода за уџбенике. У образложењу ове одлуке подвлачи се да поезија у овој књизи "кроз значењску затамњеност исијава језичку магију".
Марчетић је до сада објавио шест књига поезије и три књиге прича, а за готово сваку од њих добио је награду! За признање које носи име Скендера Куленовића каже нам да је заиста почаствован, јер "Скендер није само песник ’Стојанке мајке Кнежопољке’ (иначе одличне поезије), већ и сјајан писац сонета, есеја и прозе, и био је, што не треба занемарити, човек високих етичких начела. Уз то, ја сам, у ширем завичајном смислу, Скендеров земљак, па ми је и због тога ова награда драга".

У наше време нису честе песме од скоро хиљаду стихова, као ни то да се једна песма пише тако дуго, чак двадесет година, истина с великим прекидима, какав је случај с Вашим "Ташкентом". Ви сте баш, изгледа, сањали Ташкент?

Оно што се догађало с "Ташкентом" можда се заиста не догађа тако често. Као што пише и у кратком поговору књиге, песма која је у њој објављена, неколико је пута обимнија од претходне, средње верзије, а та средња верзија за једну половину је обимнија од прве песме, објављене пре двадесет година. А и ту прву и ту средњу верзију сматрао сам у време када су објављиване коначним верзијама, мислећи да их никада нећу проширивати или мењати. Наравно, то што овакви настанци једне песме нису тако чести не значи и да је сам случај с мојом песмом толико важан. Најважнија питања за мене везана за "Ташкент" јесу да ли је то добра песма, да ли ће издржати пробу времена, да ли ће у будућности бити добра песма.

Колико се сећам, нисам никада сањао Ташкент, ни онај из моје песме ни стварни главни град Узбекистана. Разуме се да у том граду нисам никада ни био. Али управо због удаљености стварног Ташкента, чињенице да у њему нисам никада био и вероватно нећу бити, мислим да је било могуће поетско, виртуелно путовање у њега.

Видљива је Ваша везаност за песничку традицију, коју врло инспиративно трансформишете у модеран песнички израз. Који су Вам песници узор, наши или страни, и шта бисте препоручили младом песнику који, попут Вас, пише једну дугу песму и чува је од очију читалаца?

У великој мери прихватам онај однос према традицији какав је имао Т. С. Елиот. Тај однос није настајао само на основу чувеног Елиотовог текста, већ и из мога личног читалачког и књижевног искуства. На то се надовезује потреба да текст доноси неку, бар минималну, књижевну новину. И у "Ташкенту" сам настојао да то остварим, да кроз форму и "садржај" кажем нешто што нисам казао у својој претходној поезији, са амбицијом да то буде бар мала новина и у нашој савременој поезији. Неки од мојих колега песника и неки критичари, за које знам да су песму пажљиво и више пута прочитали, то су приметили и сматрају да сам то што сам хтео постигао.

Нисам никада имао неке песничке узоре у смислу да покушавам да их опонашам, али било је и има песника, мртвих и живих, чијем се делу дивим. Рецимо, да од наших песника поменем Црњанског и Васка Попу, Ивана В. Лалића, Милосава Тешића, од страних рецимо самог Т. С. Елиота, Бодлера...

Што се тиче "Ташкента", нисам ја верзије ове песме чувао дуго од очију читалаца. Како сам коју верзију завршавао, тако сам је и објављивао. Мада прву верзију песме, објављену, као што сам већ рекао, пре 20 година, да сам тада размишљао као сада, вероватно не бих никада објавио. Тако бих и младим песницима препоручио да не журе са објављивањем своје поезије пре него што буду сигурни да оно што су написали не могу боље да напишу. У међувремену, у паузама, нека читају поезију најбољих песника и, наравно, књиге друге врсте, али добре.

Ова Вас књига трајно ставља међу песнике који истражују границе језика али строго пазе на речи, не играју се њима и, чини ми се, не прелазе ону границу у којој је магија новопронађене речи важнија од њеног значења. Ту дисциплину није баш лако постићи?

Један од подстицаја за бављење књижевношћу јесте стварање нечег новог у тој области, разуме се не потпуно новог (јер то је немогуће), већ бар минимално померање граница. Оно што ме увек изненађивало и у неком смислу разочаравало у мом уредничком послу јесте олако прелажење преко прецизности израза, преко чистоте слике, преко, на крају крајева, писмености у књижевности (не само граматичке и не само правописне, већ књижевне писмености). Многи сматрају да је то нешто без чега се и може, да је, како Ви кажете, "магија новопронађене речи важнија од њеног значења". Сматрам да је језичка економичност нешто што се у писању подразумева, оно од чега се полази да би се покушало створити нешто што ће бити књижевност.

Дисциплина коју помињете постиже се читањем добрих писаца, најбољих писаца, и домаћих и страних, као и пракса писања, а не треба занемарити ни етичку страну односа према књижевној уметности.

Уредник сте и књижевног часописа; да ли периодика заиста негује младе писце?

Некако ми је просто судбина да уређујем књижевне часописе, почев од "Књижевне речи", преко "Речи", па кратко "Књижевности", и у последње две године "Београдског књижевног часописа". Осим неколико изузетака, где су у питању генерацијске публикације, мислим да часописи не подржавају довољно младе писце, па ни часопис који сам основао и уређујем га. Нажалост, и данас сваком уреднику часописа много времена одузима потрага за средствима за редовно излажење. Већина уредника данас ради три-четири посла у самом часопису, од којих је само један уређивање. Да су наши капацитети, новчани и персонални, већи, могли бисмо више пажње да посветимо ономе што пишу најмлађи аутори, да мало у том пољу истражујемо. Али, настојаћемо да то у времену испред нас надокнадимо.

Изабрали сте посебну врсту ангажованости: стојите по страни, нема Вас у новинама поводом дневних догађања, а онда својом књигом све кажете… Као добитник значајне књижевне награде сада нам реците: куда иде савремена српска поезија?

Можда бих био више у новинама и медијима када би ме више звали. Новине, и медије уопште, потпуно су преплавили политика и политичари, спорт и естрада, тако да места за писце, и поред труда уредника културних рубрика, у медијима готово и нема, а када се и појављују, појављују се често исти, који нису увек и најбољи.

Савремена српска поезија иде својим сигурним путем у бољу и ведрију будућност. Мислим да се и данас на српском језику пише добра поезија, али ту поезију, као и у ранијим временима, мало ко чита.