Ко не слуша речи слушаће олују

Почетком месеца новине су пренеле информацију да је један амерички милијардер упозорио папу Фрању да би богаташи могли да укину донације католичкој цркви уколико овај настави да критикује капитализам и неједнакост у приходима. Штавише, оснивач највећег светског ланца за продају покућства и баштенских апарата и препарата искористио је свој медијски наступ на мрежи Си-Ен-Би-Си да одржи лекцију како папина критика похлепе богатих ствара код њих осећај изопштености, што може довести до губитка њихове, ваљда, урођене способности да саосећају са сиромашнима.

Ова порука, чији је тон – неко ће рећи добронамеран, а неко лицемеран и подмукло претећи, оставила је снажан утисак на њујоршког архиепископа који је брже боље појаснио да је реч о неспоразуму. Још је додао да су папином срцу подједнако блиски и богати и сиромашни. Прихвативши ово појашњење као подршку уверењу да је однос цркве према богатима остао непромењен, поменути милијардер је рекао да се, ако је тако, може рачунати на њега у погледу донација за рестаурацију тамошње катедрале Светог Патрика.

Сама по себи, чињеница да неко критикује папу није ни нова ни скандалозна. Није нов, мада би се могао тумачити као скандалозан, манир да се на понашање и ставове црквених великодостојника утиче финансијским уценама. Но, потпуно је ново и скандалозно да се, тек једва увијено, то чини јавно посредством једне од највећих медијских кућа.

Овде није намера да се изазове морална осуда финансијских притисака на цркву. Ако неко тиме треба да се бави онда су то пре свега попови, уколико за тимe осећају унутрашњи порив. Интересантније је указати, односно, подсетити на неке друге аспекте и импликације на које побуђује овај својеврсни преседан.

Пре свега, ако један ма колико успешан продавац баштенских косилица и лигенштула може да издејствује да кардинал појашњава, ако не и релативизује речи поглавара католичке цркве на начин који њему одговара, шта онда рећи о снази и утицају крупних капиталиста организованих у национална и неретко транснационално умрежена удружења. Каква је, дакле, позиција и аутономија избраних и сменљивих политичара који се налазе на челу држава од којих огромна већина има мањи укупан бруто национални доходак од годишњег прихода водећих светских компанија посматраних засебно? Политичари најчешће имају две могућности. Прва је да сачувају аутономију и заврше политичку каријеру, а друга је да и сами постану део онога што поједини научници називају транснационална капиталистичка класа, односно, она њена фракција која користи националне и међународне политичке положаје да подстиче и подржава транснационалне активности великих корпорација. Од њих се може све очекивати, осим да доводе у питање и подривају постојећи глобални поредак. Другим речима, од њих се не може очекивати да снагу државе користе за подривање положаја богатих, већ управо супротно, за јачање њихових позиција.

Ништа боља ситуација није ни у другим областима. Напротив. Мада нико паметан, још увек јавно не доводи у питање слободу научног истраживања, сви у академском свету добро знају да донације и средства за пројекте теку ка оним научним институцијама у којима се производи знање које не иритира „способност богатих да саосећају с научном заједницом”. Отуда данас доминирају разна учења којима се наводно научно доказује, на пример, важност богатства и богатих за подстицање економског и друштвеног развоја, функционалност друштвених неједнакости, или којима се беда тумачи неспособношћу сиромашних, а пад животног стандарда и квалитета живота средњих слојева представљају као залог имагинарног друштвеног просперитета.

Скривени иза различитих дијаграма, модела и формула, камуфлирани неисторичним поистовећивањем савременог капитализма са измаштаним временом његовог настанка, многи данашњи трутови и финансијски мешетари воле да себе замишљају као митске протопредузетнике који су цивилизацију дигли из каљуге средњег века. Још више воле када их као такве виде други и зато не питају за цену када треба подржати слику и мит о безупитности и безалтернативности актуелног поретка.

Међутим, мада је број богаташа чији су видици ограничени похлепом претежан, још увек има и оних који разумеју да растућа поларизација како на глобалном тако и националном нивоу доводи у питање и њихову привилеговану позицију. Управо захваљујући њима, још увек ту и тамо постоје оазе у којима се одржава мање-више слободна мисао и фондације које подстичу трагање за новим хоризонтима.

Но, реч је о мањини јер је тешко дозвати оне који су богатство стекли квазимонополском позицијом, наследством, финансијским или политичким мешетарењем. Они држе кључне позиције и верују да су покретачи друштвеног развоја. Развој, међутим, посебно у сиромашним земљама, може почивати само на релативно равномерно распоређеном богатству. Само тако се могу подстаћи и искористити потенцијали већине оних који сада све безнадежније тону у беду и с њом повезан криминал и социјалне болести.

Имуни и на папске проповеди, они који верују да цивилизација може опстати на све већој поларизацији, већ сада се суочавају с чињеницом да ко не слуша речи мора слушати олују.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду