Све спремно за Октобарски салон

У Ресавској 40а, бившој Војној академији (згради додељеној Музеју града Београда), у којој ће вечерас у 19 сати свечано бити отворен Октобарски салон, јуче је било неуобичајено тихо и мирно. Већи део посла био је завршен – радови постављени, осветљење на месту, фарбао се по неки зид, доносиле столице…

Роџер Бундшу, архитекта поставке, срео нас је на степеницама, релаксиран и задовољан. Каже, има добар осећај и нада се да ће публика позитивно одреаговати на изложбу под именом „Ствари које нестају”, а чије су полазишне тачке феномен друштвених мрежа на интернету, несталност памћења, судбина дигиталних фотографија и њихов живот у виртуелном свету... И он и кустос Николас Шафхаузен опчињени су самим здањем у којем ће се салон одржавати (исти простор угостио је уметнике 2010, на 51. Октобарцу).

Ова прелепа стара зграда отмена је, стамена, али флексибилна, иако је некада служила у војне сврхе, рекао је у први мах Бундшу и додао:

– У њој се раније нису постављала питања, јер то у војсци не долази у обзир, али ми данас радимо управо то – уметност преиспитује све. Концепт се, на крају, ослонио на карактер зграде. А он је снажан и велика је подршка поставци. Радови су се уклапали један по један у унутрашњост и сада чине целину. Доста је видеа и фотографија и оно што смо желели, мада је било тешко, мислим да смо постигли – радови се не гурају, простор је отворен, доста је светла, створена је права атмосфера за размишљање о њима појединачно, али и заједно. Чули смо да ће овде, кад се све реновира, бити музеј, па смо хтели да дочарамо и ту атмосферу.

Шафхаузен је више него задовољан како је поставка „легла на своје место”.

– Испоставило се сада да сам направио прави избор када сам се одлучио за ову зграду. Веома ми се допала на први поглед. Савршено је одговорила концепту салона, који има релаксирану структуру, није ригидна нити ауторитарна, није агресивна, нити на прву лопту напада посматрача. Здање прати однос прошлости и историје са једне, и амнезије спрам података, фотографија, догађаја са друге стране. Само место излагања, иако није у добром стању, тој идеји додаје снагу коју она сама поседује. Омогућава мишљење и поновно размишљање о поставци – оценио је Шафхаузен.

Чини се да је окружење у којем излажу јак утисак оставило и на уметнике са којима смо разговарали – Меги Рустамову (Грузија), Леона Канеа (Немачка) и Игора Бошњака (Бих).

– Мој рад под називом „Позив на путовање” одлично се уклопио, пре свега физички, јер је простор на прави начин концентрисан према ономе што је у њему постављено. У овом случају реч је о филму, који сам припремила за долазак у Београд. У сваком мом раду постоји концепт појављивања и нестајања, долазака и одлазака. Бивања и небивања. Тако је и сада. Главна јунакиња нестаје из видеа у једном тренутку, али иза себе оставља обиље фотографија, око којих конструишем причу. На основу њих сваки посматрач сам доноси став о томе шта јунакиња јесте, шта је била и шта жели да поручи – објашњава Рустамова.

– Интересантном простору, историчном, а опет савременом, прилагодио сам фотографије које чине мој део ове поставке, још неколико да уклопим и завршио сам – рекао нам је Леон Кане, чији рад „Фотографије из серије Фронтекс” анализира однос великих компанија и имиграната који у њима раде.

– Ти људи, у овом случају жене, су ту и постоје, али су за већину невидљиви, јер немају глас који их представља. Тема „Ствари које нестају” може да се схвати на друштвени, односно, политички начин – истиче Кане.

Стари нуклеарни бункер у Коњицу, који никада није коришћен за своју праву намену, за заштиту Тита и тадашње политичке елите, био је инспирација за Игора Бошњака.

– Снимајући унутрашњост, архитектуру објекта и покућство у њему направио сам паралелу са идеологијом која је нестала, иза које су остале само ствари. Посебно ми се свиђа место на којем је мој рад „Хотел Балкан 2013” – комбинација свеже офарбаних зидова и рустичног окружења даје мом видеу један нови тон – закључује Бошњак.

На изложби ће учествовати 32 домаћа и страна уметника, већину радова чине они из постојеће продукције док је неколицина рађена баш за саму смотру.