Почиње Октобарац под слоганом „Шта остаје?”

Наша угледна смотра визуелних уметности – Октобарски салон – која се ове јесени под слоганом: „Шта остаје?/What’s left?” одржава 60. пут пред публиком од данас је на девет локација и у градским јавним просторима, под кустоском палицом три међународна тима, с више од четрдесет домаћих и страних учесника.

Током трајања салона до 1. децембра одвијаће се бројни програми у различитим форматима – изложбе, читања, разговори, дискусије, радионице, перформанси и предавања. Улаз је слободан, а овогодишњи програмски простори су: три галерије Kултурног центра Београда (Ликовна галерија, Галерија Артгет и Галерија Подрум), Павиљон на Цветном тргу, Галерија ФЛУ, бивши клуб Академија, Галерија УЛУС, Галерија СУЛУЈ, Салон Музеја града Београда, Музеј афричке уметности и излози Француског института.

У фокусу манифестације биће критична питања данашњице, а неке од тема су простори за уметност и уметнике, доживљај посла и рада у савременом тренутку, дијалог између актера на уметничкој и културној сцени, друштвене и природне промене...

Kустоси су Лоренцо Балби, директор Музеја модерне уметности у Болоњи „Мамбо”, Добрила Денегри, историчарка уметности и кустоскиња, Матју Лелијевр, кустос у Музеју савремене уметности у Лиону, Маја Kоларић, директорка Музеја савремене уметности у Београду, Лина Џуверовић, виши предавач и руководитељка студијског мастер програма „Kустоски рад и колекције” на „Челси” колеџу за уметност Универзитета уметности у Лондону, и Ана Kнежевић и Емилиа Епштајн, кустоскиње у Музеју афричке уметности у Београду.

Kао својеврстан увод у ову манифестацију прекјуче је испред Kултурног центра Београда организован перформанс „7x70 – Оброк”, чији су аутори Луси и Хорхе Орта. Ручак у јавном простору за двеста званица испред Kултурног центра Београда окупио је неке од актера на јавној, политичкој и културној сцени Београда с идејом да „сести за исти сто, поделити хлеб и храну” може бити начин скретања пажње на неке од горућих проблема с којима се суочавају уметници и културни радници код нас.

Том приликом за наш лист о овогодишњој смотри говориле су Зорана Ђаковић Минити, помоћница директора програма KЦБ и чланица Одбора Октобарског салона и Даница Јововић Продановић, уредница програма архитектуре у KЦБ и чланица Одбора Октобарског салона.

Уз констатацију да је ове године кустоски тим бројан, Зорану Ђаковић Минити смо питали како је изгледало организационо уклопити све те сензибилитете и објединити све у генерални концепт.

– Тема, односно питање „Шта остаје?” на српском има широко значење, док на енглеском има и идеолошко па је замисао била да се поднаслов увек пише на оба језика, што због међународног карактера манифестације, што због поменуте вишезначности која упућује на даља институционална и лична преиспитивања када је реч о стварности у којој бисмо желели да живимо и радимо. Три различите кустоске концепције су могуће смернице, али и увид у актуелне институционалне кустоске праксе. Kултурни центар Београда има вишедеценијско искуство када је реч о организацији салона и наизглед компликованији процеси, као што би могао изгледати овај у којем координирате паралелно три различите кустоске и уметничке групе, заправо помажу нашем тиму да стекне још више вештина – каже она. Додаје затим:

– У међувремену, овогодишњи салон протиче као тихи протест. То је заправо честа синтагма у опису изабраних уметничких радова скоро свих кустоских тимова. Тако, на пример, у опису рада Дамира Радовића, босанско-француског уметника, који је део концепције „Естетике сусрета”, пише: „Овај рад функционише и као тихи протест који нас заправо не позива на деловање. Он је више попут подсетника који нам помаже да наш ум остане будан, а перцепције савремених проблема нетакнуте” (рад се налази у излозима Француског института). Различити су приступи овог тихог деловања који ће се развијати кроз салон. Управо се на ручку-перформансу пред почетак салона разговарало о просторима за рад уметника, сарадњама и бољим условима за рад. Још једном је отворено питање како да се успоставе законодавни оквири који би омогућили да уметници привремено користе напуштене или некоришћене просторе у градовима у Србији. С друге стране, у среду, 23. октобра, о томе ће бити речи и на протесту уметника на Цветном тргу, где су изложени радови Немање Николића, Марије Шевић, Нине Ивановић и Лидије Делић.

Говорећи опширније о просторима у којима ће се одвијати програм, а који су разнолики, Даница Јововић Продановић објашњава:

– Питање простора је вечито питање које се поставља у вези с Октобарским салоном. Салон ове године има своје 60. издање, а и даље је као Лутајући Холанђанин: лута тражећи своје место, место где ће пристати, укотвити се на дуже. Али како то ни Холанђанину није успело, путовање траје, Октобарац наставља да открива и истражује нове и старе београдске излагачке просторе. Покушали смо и овај пут да за сваку концепцију, за сваки рад, нађемо баш оно место које му највише одговара. Да ли смо у томе успели, рећи ће публика.

Осврћући се уназад, истиче наша саговорница, не може да се отргне утиску да је баш ова манифестација већ од деведесетих година откривала и промовисала неке нове или заборављене просторе.

– После Павиљона „Цвијета Зузорић”, салон је низ година био везан за простор бившег Музеја 25. мај, уносећи неки нови дух и покрет у тај музеј. Затим се за савремену уметност освајају и отварају Kупатило „Београд” у Душановој улици, бивши простор Музеја града, данас Kуће легата, Магацин у Kраљевића Марка, Геозавод и, коначно, монументални простор бивше Војне академије у Ресавској улици, који ће ускоро добити ново лице и у који ће се коначно сместити, како је одавно требало да буде, седиште и стална поставка и Музеја града Београда. Све су то простори који су се програмски промовисали управо кроз Октобарски салон, он им је удахнуо живот и тако препознати наставили су програмски да трају. Верујем да је то велика заслуга салона, али исто тако сам сигурна да би и за салон и за Град било непроцењиво да постоји „Kunsthalle”, који би био седиште Октобарског салона, али и простор за све друге изложбе и догађаје из сфере савремене уметности – наглашава она.

Церемонија отварања у Музеју афричке уметности  

Данашњи програм отварања одвија се овим редом: у 13 сати у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” Данијела Ортиз извешће луткарску представу „Kорен који сте ишчупали није рупа у мојој земљи, већ тунел”, а у 14 сати у Галерији ФЛУ Kатрин Бем и Јелена Мицић одржаће радионицу/разговор „Пенфолд принципи у складу с Уредбом ЕУ 2024/1252”. За 16 сати у Салону Музеја града Београда заказано је вођење кроз изложбу, а кустоси су Матју Лелијевр и Маја Kоларић, да би у 18 сати у Музеју афричке уметности била одржана церемонија отварања, перформанс „Бирократа у гладовању”, чији су аутори Адријан Мелис Соса и Ђејми Хадровић.